Драган Симовић
Кад сељак умире
Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!
Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку...
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.
Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.
Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.
У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.
Нема коментара:
Постави коментар