У овом свету може се све користити. Све може бити са сврхом. Зачудо, људи о томе готово да ништа не знају. Узмимо на пример овај наш рат. Пре свега шта је рат? Рат је нагомилано зло, рећи ће многи. Е није баш тако. Јесте слично, али нас баш  то слично највише заварава.

Коришћење енергије рата


Рат је нагомилавање енергије, огромне енергије. А енергија је енергија. Није ни добра ни зла, ни онаква по себи. Она је просто сила. И сад, кад би људи били мудри као што нису, знали би да користе, да употребе ту енергију. Замислите како је огромна енергија управо згуснута на овим просторима! И шта би све од ње могло да се створи, шта све да се покрене!



Сад ваља ту огромну енергију само преокренути, само је обрнути на другу страну. И шта ћемо добити? Добићемо велика уметничка дела, чудесна научна открића...Кад погледате кроз повест човечанства, видите да се обично после ратова јављају нове ствари, нова знања и изуми...

Српски народ у овом тренутку носи огромну енергију. То је таква сила од енергије да може просто да сагори читав народ, многе народе, да ме просто страх хвата. Никад српски народ није носио толику силу...Сад је то врхунац. Ако се међ Србима не нађу мудри људи, који ће ту силу да окрену како ваља, биће то пропаст жива! Даклем, ако се ова енергија рата, која је сад вртлог живи, не буде усмерила ка добру и љубави, ка стварању и делању, српски народ као носилац те енргије може просто да сагори, али ће при томе повући у огањ и многе друге народе. У овом тренутку такву силну енергију, поред српског, носи и руски народ. Европа тога није свесна, а то може бити погубно по Европу, то што није свесна...

Морамо да примимо наук од Неба. Зло је енергија, мржња је енергија, рат је енргија...Будимо мудри, па ту енергију управо сада користимо. На срећу, неки је већ користе. Ево, рађају се нова учења, нови покрети, нове вере, нове љубави...

Све тежи супротности


Јесте ли приметили да се ратови дешавају по неким законима небесним? Овако. Постоји љубав и љубав нараста, нараста...Кад досегне врхунац, онда прелази у мржњу. потом нараста, нараста мржња, па кад досегне сам врх, онда прелази поново у љубав...Затим још нешто.Ратују блиски, сродни народи...Не ратују између се народи који су по духу далеки једни другима.

Зашто ратују Хрвати са Србима? Зато што су блиски једни другима, што су то сродни народи. Срби су Хрватима огледало. Они се огледају једни у другима, они се препознају једни у другима.Они су у суштини један народ, само што они то не признају, што не желе да виде, јер не живе унутарњи живот. Кад би Срби и Хрвати живели унутарњи живот, видели би тад да су једно, да им је заједнички Отац Небесни, да су један дух и једно месо, да им је језик исти, да им је све исто, чак и лудило.

Видите, нама су и Немци блиски...Чак су нам ближи - мислим по духу - од многих народа које сматрамо својим пријатељима. Опет је ту оно: све тежи ка својој супротности. Срби су народ супротности, Немци су народ супротнсти, Хрвати су народ супротности, Руси су народ супротности...Ту се тешко васпоставља унутарња равнотежа, ту се најчешће иде из крајности у крајност...

Надаље, ратови обично избивају у лето, а окончавају се пред зиму или с пролећа...То има везе са сунчевом енергијом. Али је то и у вези са супротностима. Све прелази у своју супротност. Што жешће тим потом све блаже, што горе тим потом све боље...Што је неко већи грешник, тим ће после свега бити и већи верник, већи покајник...Господ љуби веома грешнике који се кају. Они му зацело дражи од оних који нису уопште грешили, а били су некако млаки.

Страх и надрастање


Ничег се не треба плашити.Да то је ласно рећи, али ваља нам живети у овом суровом свету. Но, овај свет ипак није суров толико колико мислимо да јесте. У ствари, и суров је и није суров, све зависи од тога како га гледамо...Не треба се плашити, чак и када се плашимо, чак и кад осећамо страх. И страх се може користити...Из страха може да се роди ново знање, да се нађе нов пут. Страх може више да оплемени него неустрашивост...

Ми грешимо кад одбијамо, пред другима да признамо страх којим смо опхрвани. Страх није својствен само бићима у овом свету, само људима. И господ је осећао страх, и светлосна бића у Небу на тренутке осећају страх. Да, постоји страх, али постоји и надрастање страха, а почетак надрастања је прихватање страха. Даклем, страх није нешто негативно, јер се управо из страха и кроз страх стиже до нечег вишег, до новог у нама до отварања унутарњих светова...Многи од оних које сматрамо храбрим, још нису надрасли страх, нису се на ваљан начин срели, нису га прихватили, нису се поистоветили са њим...Храбри су најчешће у власти страха, а то што нам се они чине храбрим - то је само причина, варка, обмана и самообмана...

У небу је све - Једно

У небесном свету васколико мноштво бива Једно. И сви смо ми ваистину Једно. Не, нисмо и делови Једног, како неки мисле, ми смо целине, али целине које чине Једно. Јер, да смо делови, не бисмо имали самосвест, не бисмо били душа жива. У ствари, ми смо Једно и као једно, а Једно смо смо са свим оним бићима и световима.

Ја сам на својим поднебесним и небесним путовањима сазнао да човек не мора да одлази у пустињу да би живео у Богу; по законима Неба може се живети и у кући, са женом и децом, са пријатељима и инима. Ономе ко истински стреми ка Небу ништа не стоји на путу - ни брак, ни дружења, ни послови...Важан је унутарњи однос, унутарње стање, унутарњи човек...Све је важно и ништа није важно. Ово је многима чудно, јер не могу да схвате како нешто у исти мах може бити важно и не мора бити важно. Али, у Небу је то ваистину суштина: све што је важно то истовремено и није важно. Но то је стога што је у Небу све - Једно, и што не постоји ништа изван Једнога.

Земаљске вибрације


Људска свест на овој планети, у овом тварном свету, досегнула је свој врхунац. Преко овог, збиља, наша свест не може ићи. Ни стотине, ни хиљаде поколења на земљи, које ће се јављати, не могу преко овога да уздижу своју свест. Зашто? Зато што су такве вибрације саме земље. Ваистину, земаљске вибрације су одвеч грубе, тако да све згушњавају и огрубљују; свако стање свести чине крутим, грубим и тврдим. Даклем, стварни напредак, истински развој у земаљском свету - не постоји. То што доживљавамо као развој и напредак људске, човечанске свести, само је причина.

Ми се вртимо у зачараном кругу, човек се у суштини не мења ево већ стотинама векова, човеково суштаство се не мења; мења се само његова љуштура. Али, човек ће једном за свагда да напусти ову планету и преселиће се на неку другу, која има тананије титраје, где свест може да се уздиже до у само Небо. На тој планети људска ће свест прећи у божанску свест, у небесну самосвест.

На овом месту Милојко Креманац затвара круг својих поднебесних и небесних виђења. Сматра да је рекао истину, а преко тога готово да не би имало шта ново да се каже. Свако његово даље казивање било би само понављање и дотеривање већ знаног и виђеног. Ја, записивач његових визија, молим Господа да ми опрости, ако сам што криво записао. Било је то у име љубави, братства и сестринства, у Небу.