Сви ви који желите добро Србији прочитајте овај програм тајног покрета отпора у Француској и размислите о будућности наше Србије. 

За оне који знају како је изгледао покрет отпора нацизму и фашизму у Француској четрдесетих година прошлога века само име „Веркор“ (мрежа Веркор) није новост. Али, ако то име понесе полутајни покрет настао 2010. године, који ове 2012. објављује проглас народу Француске „за спас Француске“, онда би он у најмању руку требало озбиљно да буде схваћен у једној сиромашној, очерупаној и опљачканој земљи као што је Србија.

Још увек богата, али већ презадужена Француска с почетка 21. века, у кризи која сенимало не стишава, него, напротив, тек почиње, рађа људе који пишу последњу опомену сопственој и другим Нацијама. Та опомена спој је драстичних метода француске револуције и робеспјеровског везивања терора за врлину а врлине за терор (једно без другог немају снагу, мислио је он), а затим праксе покрета отпора који је предводио генерал Де Гол и који представља радикални, на моменте чак и екстремни план спаса и обрачуна народа са корумпираном олигархијом, дане кажем обрачун новорођеног пролетаријата против старог профитаријата. Аналогија са историјских сто дана (наравно, „сто дана владе“ долази од „сто дана Наполеона“, што многи ни данас у српској влади не знају) више је него јасна јер данашњи илегалци „Веркора“ дају својој нацији управо тих чувених историјских сто дана као последњу могућност за домовину.



ПОПРАВИ, ИЛИ ПОГИНИ! 

Све више гладних у Европи (Америку не треба ни помињати), све више жртава финансијске диктатуре вештачких долара и вештачког евра, све више масакрираних и живих сахрањених људи од стране „банкстера“, како данас истински Европљани називају банкарске гангстере, догађаји око „Болкенштајн директиве“ и отпуштања најбољих радника исплели су мрежу отпора већ свуда по Француској „реалној, стварној, већинској земљи“ (насупрот „званичној и мањинској“), како је ове две земље, супротстављајући их, називао Де Гол. Та мрежа је преплавила интернет и облепила француске градове и села својим прогласима. Ако данашњи тајни покрет отпора који се рађа у Француској има исти укус горчине, дисциплине, строгости, фанатизма и изнад свега пресуде и жртве као у она давна времена, то је доказ да се атмосфера из Вишијевог режима нацистичке окупиране Француске онога доба, у „реалној земљи“ данас итекако осећа. Ако је оно био протест против нацистичке Европе онога доба, онда је ово протест против нове слепе Европе, тоалитарног либерализма овога доба, како у својој изврсној истоименој књизи храбро именује проблем Жак Ланглоа. Сви ви који желите добро Србији (и целом човечанству) прочитајте овај у Француској, објављени програм тајног покрета отпора (боље рећи тајног извора а јавног прогласа) и размислите каква сутра може да буде будућност наше Србије. Држава нам је огољена и продата, у њој, осим индустрије забаве, не ради готово ништа, извоз не постоји, школство и факултети су уништени, просветни радници сведени су на брисаче ципела неписменим газдама (ректор једног приватног факултета у Београду месецима не плаћа професоре, али зато даје десет милиона долара за снимање неког филма у Холивуду и нико ништа у влади против тога не предузима), ниједна финансијска крађа у Србији није докраја разрешена, банке су увеле диктатуру над обичним људима, судови су бескрајно спори и зависни од власти, од плате нико не живи, сви осим професионалних политичара су у огромним дуговима и у судским процесима, путеви кроз земљу нису изграђени, храна је скупља него у Европи, а неквалитетна је и загађена, еколошка средина и небрига су катастрофалне, општи интерес је уништен. Ако се данас оволики бес народа рађа у једној Француској, у земљи која је од Србије неупоредиво богатија, шта би онда могло да се догоди сутра у нашој опљачканој отаџбини? Екстремне и претеће мере које проглашава покрет отпора „Веркор“ не звуче нимало помирљиво нити весело. Оне су напустиле дипломатију, елеганцију, нијансе, оправдања и објашњења. Те речи прогласа више не желе „консензусе“, него желе правду. У њима поново проговара стари, најстарији Архетип Спасиоца у нама, пробуђен у свом негативном, суровом, револуционарном и пресудитељском виду.

ВЕРКОР ОБЈАВЉУЈЕ

Али, ако је до оваквих речи морало да дође, значи да се веома много овоземаљске неправде над нама наталожило. Те речи, просто, звуче као завршни рачун. Оне звуче као Судњи Дан. Прочитајте их у оригиналу (и мом преводу). Национални план за спас Француске у току сто дана,

Покрет отпора Веркор, 2012. Објављујемо данашње стање Француске:

Француска се данас суочава са потпуним распадом Републике. Све партије на власти одржавају корумпирани изборни систем који уништава земљу. Једина партија која је изван режима „Национални Фронт“ није никакво добро решење за Француску. Француској је потребан истински републикански преображај. Сви они који воле Француску, било да су десно или лево, војници, полицајци, судије, функционери,синдикалисти и бивши борци свих идеја – ми вас позивамо као целину земље да будете спремни. Републикански прелом од 100 дана у коме морамо да остваримо 80 циљева, за Француску је једини излаз. Крајњи циљ овога биће: вратити власт у руке народа Француске Републике. Позивамо све Французе на истински национални и републикански обрт у духу наших славних претходника француског Националног покрета отпора!

Пореска транспарентност: објавити све суме зарада и пореза свих француских домаћинстава. Пореска транспарентност: објавити све суме зарада и пореза свих француских предузећа. Моментално одузети француско држављанство свим великим пореским дужницима или у бекству. 
Радикални обрачун са корупцијом: хитно образовати специјалне финансијске судове од сто најбољих судија и тела од хиљаду опремљених полицајаца. 
Вратити пуномоћје француским банкама. 
Национализовати 20 највећих француских медија (ланаца радио-телевизије и штампе).
Национализовати 10 највећих француских банака (мера коју је делимично применио Де Гол усвоје време).
Национализовати пет највећих француских фармацеутских лабораторија. Национализовати пет највећих француских телекомуникацијских оператера.
Национализовати пет највећих француских произвођача оружја.
Моментално прекинути све „социјалне програме“ који тренутно постоје у Француској.
Дипломатске и војне мере Суспензовати француски споразум са евром и европском унијом. 
Прекинути Северноатлантски уговор и одмах изаћи из НАТО.
Брзом дипломатском акцијом ојачати односе Француске и Немачке и потписати нови уговор између две земље (мера коју је после рата применио Де Гол). 
Затворити америчку и енглеску амбасаду у Француској. 
Повући француске амбасадоре из Вашингтона и Лондона. 
Спровести иницијативу војне сарадње са Русијом и Кином и иницијативу монетарних зона саовим земљама.
Спровести дипломатску иницијативу према арапским земљама у циљу њиховог извлачења из НАТО утицаја. 
Спровести дипломатску иницијативу признавања палестинске државе и побољшања односа саизраелским народом.
Спровести дипломатску иницијативу побољшавања односа са Алжиром. 
Повући одмах француске трупе са свих светских ратишта, уз задржавање добре сарадње (и помоћи) са Африком и Либаном. Спровести дипломатску иницијативу за јачање економских и војних односа Француске са земљама јужне Америке.

ДОДАТАК

1. Распустити две највеће француске масонске ложе – Великог Оријента и Велике Ложе Француске због наношења штете слободи демократског парламентаризма. 

2. Доживотно забранити политички избор свих француских масона који су на положајима од 1992.године. 

3. Донети наредбу о поновном постављању на ноге француске социјалне заштите. Увести појам заслуге за све странце који су помогли Француској Републици и тим људима убрзано дати француско држављанство. 

4. Установити приход за родитеље у висини најмање плате почевши од трећег детета све до његовог пунолетства. 

5. Обновити све судске процесе у Француској – процес заражене крви, недозвољених хормона, нуклеарног отпада, трговине органима...

После ових 100 дана, налажемо Доношење новог Устава државе на основама деголистичког Устава из 1962. године. Одмах по доношењу новог Устава приступити избору нових представника француске нације. Забранити поновни избор свим парламентарцима и политичарима који су били на функцијама у Француској у последњих 30 година. 

Народе, потребни смо Француској! Будимо спремни и ако треба на оружје!Живела Француска и живела Република!

ФОТЕЉА НА ТИТАНИКУ! 

На крају овог прогласа, ако они који не знају историју француске Револуције или покрета отпора из Другог светског рата мисле да овакве драстичне меревише никада у историји политике не могу да се врате, треба само кратко рећи – у обмани су. Историја (а посебно тешка историја) увек изнова рађа могућу регресију и репресију. Неправда, нарочито дуга и неисправљива неправда, на крају, по правилу, рађа насиље, јер је оно једини излаз из дугачког терора у дебело обложеним рукавицама. Политика која о томе не води рачуна саму себе постепено води на гиљотину. Остаје нам питање шта ће сутра бити са још увек богатом Француском Републиком, а самим тим и са Европом, у којој је корупција много мања него у Србији. И, на крају, шта ће се, у светлу поређења са овим, догодити са данашњом, јадном и опљачканом Србијом? На шта може да буде реакција овакав у много чему екстремни позив нацији на борбу против корумпираних банкара и њихове колонијалне пешадије у Европи? И какав би овај отпор тек био у Србији? Он може да буде огорчени одговор једино друштву које је потпуно заборавило човека и подигло зидове Кафкиног замка са чврстом банкарско-партијском диктатуром. То је друштво у коме постоје само права политичких партија и права банака. Не постоји ништа друго. Грађани трпе хаос и беду, нередовна или никаква примања, датуми су неважни када су у питању живи људи који живе од свог рада. Али права банака су неизмерна и у случају банака датуми су неумољиви. Банка тиранише и прети за сваки динар или цент иако је управо она та која је заједно са другим лоповима допринела томе да људи ништа не могу да плате.

Човек у оваквом систему не постоји. „Шта је тај човек?“, питао би Марк Твен. 

Он је бројка коју треба кажњавати да би се одржала финансијска диктатура необразоване и насилничке олигархије. Али истина налаже да се каже како је управо овакав систем који је из северне Америке преплавио данашњу Европу у тој и таквој Европи још увек барем два пута поштенији и обзирнији према људима него његова посебно сурова копија у Србији. У Европи се радни спор између радника и газде добије (готово увек у корист радника) за најдуже недељу дана а некада и за 24 часа, док у Србији он траје у просеку неколико година. Хоће ли се и када у српском тамном вилајету родити неки тајни или јавни покрет „Веркор“? Спрема ли тешко рањена Србија која ће ове године (2012) почети немогућу отплату кредита на рачун својих најбеднијих и најсиромашнијих душа самој себи поново велику буну? Жели ли та данас измрцварена Србија да уђе у савремену вишијевску, али сада проамеричку Европу, у којој су нацисте заменили некадашњи савезници и где се рађају нови „покретиотпора“ за ослобођење од неопљачкашког, банкарског терора? Овај нови банкстеризам потпуно је издао идеју праве европске Уније створивши самотиранску унију светског синдиката криминалаца. Што више данас такав финансијски Левијатан пропада и што се више сами поробљени народи у Европи дижу против њега, званична Србија све више трчи у обрнутом правцу. Званична Србија у име своје „неме већине“ грађана (стварна земља) хрли у прекоокеанску банкарско-олигархијску унију уместо да се повеже са данашњом у правом смислу речи слободарском, истинском европском „Бунијом“ и, као жртвована земља, стане на чело побуњених народа, правећи са сваком европском земљом повољне билатералне односе. 

Уместо да на време осигура своје место у новим савезима који се рађају од далеког Истока до јужне Америке, она се гура на молитвени доручак и у клуб циничних банкстера који се тренутно боре само за сопствени опстанак и сваког придошлицу бацају у океан. Усусрет томе, Србија као несрећна, закаснела авет коју су потпуно напустиле свест, воља и снага, тражи сопствени потоп и сахрану у Атлантику. Управо тако би изгледало њено постављење у толико жељену фотељу на Титанику, на коме ће још само мало времена свирати безбрижна музика.