ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

Драган Симовић: Вилински гајдаш

01

Некада су, давно, у Праисконији, сви људи били видовити.
И сви су истовремено обитавали у више упоредних светова.
Обитавали су у свету људи, у свету вилењака, у свету полубогова, као и у свету богова.
Учили су једни од других, и заједнички су стварали све нове и нове упоредне светове.
Људима је у Доба Праисконије раса вилењака била најближа.
Између света људи и света вилењака било је мноштво тајних пролаза; граница је, сликовито речено, била порозна, прозрачна и флуидна.
Лагано се прелазило из света у свет.
Људи су залазили у свет вилењака, а и вилењаци су повремено залази у свет људи.
Бивало је и мешовитих бракова.
О томе постоје како усмена тако и писана сведочанства у свих древних народа.
Најчешћи су бивали бракови између истакнутих људских ратника и горских вила – вила језеркиња, вила бродарица, вила загоркиња, и вила изворкиња.



02

У србској усменој књижевности наилазимо на најлепше лирске примере љубави између ратника и виле; на примере ратниковог пријатељства са вилама; на примере ратниковог братимљења са вилама видарицама.
Има трагова и о деци која се рађаху из бракова вила  са истакнутим ратницима.
О деци у вилинској постељици, о деци која нису од овога света.
Деца из таквих бракова бејаху изузетна и наднаравна у сваком погледу.
Бејаху лепа, бистра, даровита, храбра и видовита.
Полуљуди-полувилењаци.
Смртна и бесмртна у исти мах.

03

Детињство сам проживео у прекрасним пределима и крајолицима између Златибора, Златара и Јавора.
Ту су моћне и несагледне букове шуме, ту је мноштво горских потока, извора и врела.
Дом мојих предака бејаше високо у брдима, на деветсто метара надморске висине.
Дом од камена и брвана.
Дом у којему се све одвијало око огњишта.
Огњиште је представљало Сунце у дому.
Био сам двадесет и четири часа упућен на Природу.
Растао сам у Природи, растао сам са Природом, и растао сам од Природе.

04

Моје најраније детињство, до поласка у школу, било је тајинствено и чудесно.
Био сам у вези са вилинским светом.
Иако све ово пишем из срца и унутарњег бића, вама, који немате то искуство, тешко ће бити да ми поверујете.
Но, ја ово и пишем само за оне ретке који ми верују.
Нисам се дружио са децом, са вршњацима својим, зато што, напросто, у мојему окружењу, на пушкомет, и није било друге деце мојега узраста.
Стога сам се најчешће дружио са самим собом.
Односно, дружио сам се са вилама и виланима.
Не знам како, сада то не умем да објасним, али, зацело,  знам, да сам залазио у њихове пределе, у њихова пространства, у њихове светове.
Они су били моји први учитељи.
Учили су ме да певам и свирам, да плешем на ветру и да улазим у првобитно стање духа (данас бисмо рекли да медитирам), да зурим у Сунце сатима а да притом не покварим вид, да гледам на даљину, да гледам кроз предмете, да видим тајинствена бића и звездана јата која други не виде.
Учили су ме да се играм речима, да стварам нове речи, да говорим на неком чудном и мојим родитељима неразумљивом језику.
Научили су ме да на буковом листу опоношам сва глазбала, све музикалне направе; да опонашам гајде, да опонашам флауту, да опонашам вилиону, да опонашам усну хармонику.
Моји су ми родитељи доцније сведочили, да су у планини, куда сам ја пролазио, могли да чују чудесну и дивотну музику, музику читавог оркестра, музику читавог хора.
Али не музику од овога света, већ музику оностраних светова.
И, наравно, били су забринути због тога.
Плашили су се да не полудим.
Плашили се да се не изгубим у лавиринтима сопствене душе, сопствених унутарњих светова.
 Прибојавали се, стрепели и страховали.

05

Испевао сам и написао онолико стихова  колико садрже Илијада, Одисеја, Махабхарата и Рамајана зеједно, али, можда, ни један једини стих не бих испевао и записао, да се у раном детињству нисам дружио са вилама и вилењацима.
Јер све што сам писао и стварао, све је то потекло са једног јединог извора, са извора између двају светова –
 света људи и света вилењака.
И моја повезаност са Акашом јесте управо из тог доба ранога детињства.

06

Једном другом приликом, ако се догоди, писаћу вам како изгледају виле и вилани, каквог су стаса, каквог лика, које висине и, какво им је физичко тело.
А сада још да кажем, да је последње племе плавих вилењака напустило наше просторе раних шездесетих година прошлога века.
По њиховом повлачењу, из потока су убрзо нестали ракови и пастрмке, из високих гора намах су одлетели орлови и друге тице певачице, а са пропланака, рудина и горских коса нестале су различне лековите биљке.
Боје су изгубиле праискони сјај, постале су тешке и загасите; цвеће је изгубило праискони мирис; људи су изгубили праискону милост, доброту и чедност.
По повлачењу последњег племена плавих вилењака, Природа је изгубила девичанство.

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat