ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

КРАЈ ИЛУЗИЈА: Немачка Ангеле Меркел кренула против Путинове Русије


АКО ЈЕ РУСИЈА ЗА НЕМАЧКУ ПРОТИВНИК – ШТА ЈЕ ОНДА НЕМАЧКА ЗА РУСИЈУ?
Интерес Немачке за коначно геополитичко сламање Русије привремено се подудара са геополитичким плановима САД
Током процеса рушења СССР руска елита је сопствени користољубиви интерес прикрила лажном идеолошком концепцијом „Велике Европе” од Лисабона до Владивостока и илузијама о могућности одвајања Европљана, а најпре Немаца, од САД. Главни резултат тих илузија за сада је данашњи „чудан рат” Запада и Русије око Украјине
Дискретни услов америчко-немачког савеза – давање Немачкој „широких могућности за деловање” у Европи изван њених националних граница у замену за политичку лојалност САД – и даље на снази. Тај услов је био саставни део политике обуздавања СССР-а у време хладног рата



Победа САД у хладном рату аутоматски је значила давање Немачкој још „ширих нових могућности” на новим територијама после укидања СССР-а и Југославије
За економско освајање и ничим ограничену експлоатацију, Немачка је добила читаву Централну Европу и Балкан – оно за шта се борила у два светска рата. Добила је све што је Немачка желела, а да при том не учини ни један пуцањ, само верношћу свом врховном господару – САД
Кад год се Русија одлучивала за озбиљну, сопствену, независну економску политику – следио је озбиљан руско-немачки конфликт: два пута у прошлом веку са масовним крвопролићем. Спремност Русије да оснива Царински савез и Евроазијски Савез за Немачку је постала она линија после које је уследио одлучан конфликт са Русијом
Данашњи неуспех Кремља и Смоленског трга у очекивању да ће у конфликту због Украјине Немачка ради својих текућих „економских интереса” одиграти за Русију улогу „поштеног посредника” у надметању са Западом, налик је на други познати руски неуспех у дипломатији – на Берлински конгрес 1878.
„Трансатлантска варијанта” немачке спољне политике добила је концепцијску форму у јесен 2013. у извештају „Нова моћ, нова одговорност”
Вашингтон је већ више пута изјављивао да планира да своје спољнополитичке напоре првенствено концентрише у Азијскопацифичком региону. То значи да ће се значај Немачке на Евроазијском континенту после уклањања Русије неизмерно повећати. Немачка рачуна да ће успешније искористити у свом интересу оно што остане од Русије на крају данашњег геополитичког конфликта


ПОСЛЕДЊИХ дана Немачка је отворено изјавила да Берлин почиње да види Москву као свог „противника”, а не као „потенцијалног партнера”. Према томе, са становишта Берлина, Русија је током једне године прошла пут од статуса „тешког партнера” до противника, односно – непријатеља.
То је постало очито после самита G20 у Бризбејну, у чијим фоајеима је председник РФ, Владимир Путин, водио вишечасовне разговоре са канцеларом Немачке, Ангелом Меркел. У свом коментару о протеклом самиту у Бризбејну наш познати економиста Михаил Хазин узвикнуо је: „Ех, Ангела, Ангела!”, будући да је после самита канцелар Немачке нагласила неопходност брзог завршавања преговора о стварању зоне слободне трговине између Европске уније и САД.
Хазин пише: „Подсећам да је цена производње у Европској унији још већа него у САД, зато ако ЗСТ (зона слободне трговине) Кине са САД руши реални сектор америчке економије, онда северноамеричка ЗСТ руши реални сектор земаља Западне Европе. Рекло би се да – А. Меркел треба да се брани и рукама и ногама од таквих предлога… А она… Да, наравно, то је издаја према свом народу и својој земљи и само се може претпоставити да то знају обавештајне службе САД. Међутим, закључак се намеће сам по себи: ако Немци желе да сачувају своју земљу и њено реално претварање у центар моћи у свету, онда морају да смене своје руководство. При том, веома брзо, иначе, биће касно”.
Међутим, да ли стварно деловање немачког канцелара толико противречи националним интересима Немачке? И, ако је Русија за Немачку противник, шта је онда Немачка за Русију? Покушаћемо да уђемо у суштину тог питања.
Да би се разумело оно што се дешава, потребно је проникнути у суштину америчке стратегије обуздавања, која је своју практичну успешност доказала у рушењу Совјетског Савеза.
Саставни део те стратегије било је америчко специфично решење немачког питања у Европи. Џорџ Кенан (1904.-2005.), аутор концепције стратегије обуздавања, сматрао је да је „Приликом доношења Версајског споразума 1919. велика грешка тадашњих државника било настојање да се Немачка реконструише као јединствена нација без давања широких могућности деловања и уз ограничавање сопственим оквирима… Али ако Немачка не може коначно да се сломи, а проблем немачког национализма не може да се реши одбацивањем Немачке уназад у прошлост, онда је преостајало само једно – створити својеврсну федералну Европу у коју ће ући уједињена Немачка и пред њом ће се отворити широки хоризонти за њене тежње и лојалност.

Пред јесен 2014. Берлин је показао да је у име трансатлантске солидарности спреман да жртвује део користи од својих билатералних односа са Русијом. При том, пристанак Немачке да помаже САД у остваривању њихових геополитичких планова за саму Немачку не значи потпуно одустајање од значајног дела својих интереса. Једноставно, интерес Немачке у коначном геополитичком сламању Русије привремено се подудара са геополитичким плановима САД.
Касније, током саме украјинске кризе, Берлин се уверио да је „трансатлантска варијанта” не само без алтернативе, него и корисна и за Немачку потпуно добитна.
После преврата у Кијеву Русија није показала доследност. Она је преузела Крим, али тај акт није повезала са осујећивањем главног Беловешког поретка због деловања Запада у провоцирању наранџасте револуције у другом по величини остатку бившег СССР-а – у Украјини. Поред тога, Москва је три месеца након преврата у Кијеву де-јуре признала његове резултате.
Таквим колебањима Русија показује своју слабост што је само доприносило сигурности Берлина у исправност трансатлантског вектора спољне политике Немачке. Пре тога, САД су више пута демонстрирале задивљујући успех у примени технологија наранџасте револуције за уклањање неподобних државних режима.
Та технологија показана је нарочито ефикасно у последњем случају са Украјином за чију је територију Немачка историјски  заинтересована.
То је био још један аргумент у корист немачког избора трансатлантског вектора који, по мишљењу Берлина, у скорој будућности Немачкој гарантује успех и директну корист. Сем тога, покушај Русије током последњих шест месеци да се са Западом договори о Украјини, показао је Немачкој да се извана ствари потпуно одвијају по аналогији са југословенским ратом 1991.-2001., који је Берлину добро познат.
У почетку украјинске кризе Берлин је могао убедити у курс супротан трансатлантском само један аргумент – грмљавина пурпурног Стаљинграда на путевима Украјине. Тај кошмар пробудио би у свести и подсвести Немаца успавани ужас светских ратова и зауставио их.
Најважније. У Берлину добро разумеју да су ресурси САД за подршку њихове економије ограничени, а сем тога се и смањују. Зато ће „учешће” САД у будућем присуству у Евроазији имати селективан карактер.
Вашингтон је већ више пута изјављивао да планира да своје спољнополитичке напоре првенствено концентрише у Азијскопацифичком региону. То значи да ће се значај Немачке на Евроазијском континенту после уклањања Русије неизмерно повећати. За САД се простор од „Бреста до Урала” налази преко океана. А Немачка је – ту и близу. Зато ће Немачка успешније искористити у свом интересу оно што остане од Русије на крају данашњег геополитичког конфликта. Ресурсе и сировине у пракси поседује онај ко их употребљава.
Садашњи геополитички конфликт значи да ће у случају његовог успешног разрешења Немачка у своју корист правно ускладити образац поседовања и потрошње. У постсовјетској Русији за то постоји основа. У случају Оstpolitik, главни интерес Немачке увек су били сировине и тржиште за продају производа немачке индустрије.
Међутим, током процеса рушења СССР руска елита је сопствени користољубиви интерес прикрила лажном идеолошком концепцијом „Велике Европе” од Лисабона до Владивостока и илузијама о могућности одвајања Европљана, а најпре Немаца, од САД. Главни резултат тих илузија за сада је данашњи „чудан рат” Запада и Русије око Украјине.
Одмах после САД Немачка уводи санкције против Русије, а као одговор Русија без грешке и у пуном обиму снабдева Немачку природним гасом путем недавно изграђеног гасовода „Северни ток”. Снабдева у таквим количинама да Немачка може чак да дозволи „супротан ток” гаса у Украјину.
Настају чудне аналогије: у лето 1940. Немачка је морала да бира по коме ће нанети следећи удар, по Енглеској, а преко англосакса по САД, или по Совјетској Русији. Тада је Немачка изабрала офанзиву на Исток, међутим, 22. јуна 1941. када је немачка претходница форсирала Буг, совјетске композиције су са житом и сировинама преко моста те исте реке путовале у Немачку.
Концепција „Велике Европе” помутила је представе о геополитичким просторима. У случају са Украјином, Немачка је скренула пажњу Русији на недопустиво понашање у Европи одлично знајући да је Украјина „двориште” Русије. Јер, ако је Украјина – Европа, онда какве интересе у њој има Русија? А ако је Русија такође Европа, уз то, како они изјављују, само делимично насељена „руским Европљанима”, онда таква логика захтева од Немачке да и Русију сведе на европски заједнички именилац, односно на њено рушење.
Трансатлантски избор Немачке повезан је са обичним  историјским искуством и одличним познавањем свог „руског партнера”, а у ствари, историјског противника са свим његовим слабим местима – разореним цивилизацијским и етничким идентитетом, недовољном енергичношћу, хвалисавошћу, поткупљивошћу и хедонизмом – са свим оним што Немци веома презиру.
Дакле, у Берлину сматрају да је прави тренутак да се у односима са Москвом врате на „стратегију обуздавања”, коју је Запад у хладном рату успешно искористио за сламање Совјетског Савеза.
У седишту за планирање МИП ФРН будући систем европске безбедности види се као „Обуздавање 2.0”. А „обуздавање” као крајњи резултат унапред претпоставља победу.
Превела: Ксенија Трајковић
КОМЕНТАР ПУК БОГИ
По БОЖАНСКОЈ ВЕРТИКАЛИ Европска унија је мртва, што је још 1922.године утврдио св. отац Николај Велимировић. Немачка је по Језутској концепцији три пута у 20. веку нахушкана на ПРАВОСЛАВЉЕ а ево, по Меркеловој одлуци поновила према Србији и Русији и у 21. веку. Деда Милоје је поручивао пре 1990. г. да буде КРОТКА иначе ће од Немачку остати само ЈЕНДЕЦИ (20 метра пречника а дубине до 10 метара), слично јендецима из Другог светског рата које је правила њихова авиобомба ХЕРМАНКА на територији СССР, и на Дорћолу у Београду, где је недавно ископана једна нексплодирана.
Неoбична је привлачност имена ХЕРМАН ФОН РОМПАЈ са том бомбом. Европа је мртва и по саoпштењу тибетанских адепта Хелени Блаватској у Енглеској крајем 19. века., о потапању Енглеске, 2/3 Француске, БЕНЕЛУКСА, Данске, Немачке до Алпа, Пољске, а догодиће се истовремено са потапањем источне обале САД са градовима Њујорком и сл.
У току је извлачење златних полуга из трезора Банака на источној обали – колоне шлепера иду ка Стеновитим планинама, а део их се враћа европским државама.
Превише их удостојавамо, по србски- О МРТВИМА СВЕ НАЈБОЉЕ – Прва ЕВРОПА је покривала углавном територију СФРЈ, проширила са на север и запад а сада се поново враћа за компас који је у задњих 2000 године упропастила и тражи спас код СРБА.

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat