ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

ИСПОВЕСТ МИЛОМИРА МАРИЋА

Министра културе сам звао у „Парове“, не разликује се много од осталих учесника. Неки су чак отреситији од њега. Какви год да су, необразовани, али нису глупи. Чак тврдим да би наш министар био један од мање запажених учесника
интервју, миломир марић, тв хепи, тасовац, парови, фото Александар Јовановић



Људи ми вичу на улици: „Марићу, па ти си жив!“ Не могу да поверују - овим речима започиње интервју за Курир Миломир Марић, новинар и главни и одговорни уредник телевизије Хепи, која је последњих месеци оспоравана због приказивања контровезног ријалити-шоуа „Парови“. Марић тврди да се министар културе Иван Тасовац не разликује много од учесника поменутог ријалитија.



- Кад човек преживи инфаркт, то је као да се поново родио. Требало је преживети. Испричаћу вам једну парадоксалну ситуацију у коју сам упао. Дан пре него што ми је позлило у једном ресторану био сам на ручку с кардиологом др Бошком Ђукановићем и он ме је у шали зезао: „Кад ћеш ти да дођеш код мене на сто“. Одговорио сам му: „Ма, неће то мени никад да се деси.“ Сутрадан сам добио инфаркт. Многи су ме нападали и говорили да никад у животу нећу добити инфаркт јер сам човек без душе и срца. Али ово што се догодило показало је да ипак имам меко срце.

Као премијер. Чини се да сте хтели да извучете такву паралелу?
- Па, да... (смех). Испоставило се да ипак нисам срца каменога и да ми нико не може ништа. Искрено, тако сам се и понашао. Са својом логиком „удри бригу на весеље“, да могу да превазиђем сваки проблем, да исмејем сваку опасност, обесмислим све. Очигледно није тако. Мислио сам да сам здрав као коњ.

Ваша професионална каријера новинара увек је била на ивици опасности. Испада да су вам „Парови“ на крају ипак дошли главе?
- Цео живот сам био у смртној опасности. Нападали су ме разни криминалци, тајни агенти, разне полиције, ненародни режими... И ништа од свега ми не нашкоди, а на крају, ето, умало да страдам због којекаквих жена лаког морала.

Рекли сте да нико не треба да лажно моралише и да су учесници „Парова“ само огледало Србије.
- Па јесу. Не можете тачно да кажете чиме се сви ти људи баве. То су све неке жртве транзиције. Али они нису криви што су такви и што су дотакли дно живота. Већина Срба је дотакла дно живота током свих ових година. Људи су се препознали у њиховим судбинама и зато је то и успело. Зато су и „Парови“ у тржишном смислу успели јер су учесници људи недефинисаних занимања. То је слика Србије, хтели ми то да признамо или не.

Изјављивали сте да су вас поједине владике и политичари звали због „Парова“.
- Да се не лажемо, сви су гледали. Нема академика који не зна ко је Гастоз, ко су Маца Дискреција, Ружица... А ниједна од тих особа не зна име ниједног академика. Кад је победио Гастоз, питали су га да ли је икад чуо за Матију Бећковића и он је рекао да није, нити да га то занима. А и не труде се да нешто науче.

Нећете да кажете ко вас је звао?
- Па ево, министар културе Иван Тасовац је изјавио да су „Парови“ дно дна. Позвао сам га да учествује. Он се од учесника „Парова“ попут Гастоза, Маце Дискреције не разликује много. Неки су чак били отреситији од министра Тасовца. Какви год да су, необразовани, али нису глупи. Ево, чак тврдим да би наш министар културе био један од мање запажених учесника „Парова“.

„Парови“ су једна страна Србије. Постоји и она друга. Важите за неког ко је учесник многих догађаја у новијој српској историји. Како вам сада изгледа политичка ситуација у Србији?
- У Србији сада има мање лажи и маске су пале. С друге стране, цео живот сам сањао капитализам, вишестраначки систем, Србију окренуту ка Западу. Сви ти пусти снови претворили су се у пакао. Мислио сам да, ако већ не можемо да будемо као Немачка, макар ћемо успети да направимо земљу као Италија.

И шта се испоставило?
- Цивилизацијски, пре несретних ратова били смо на много вишем нивоу него сад. Кад је Европа рушила границе које су стотинама година стваране у крви, ми смо се вртели око непостојећих граница. И сви нормални људи су се питали да ли смо нормални. Сви тобож велики бранитељи Срба су Србима уништили животе. Одушевљено смо бирали сваког ко ће нам уништити живот.

Рецимо ко?
- Први пут кад смо били у прилици да изаберемо, бирали смо Милошевића, а нисмо видели куда нас води. И сада после свега жалимо за Милошевићем и с носталгијом се и њега сећамо.

Зашто мислите с носталгијом?
- Па ипак је деловао као озбиљан човек у односу на оне који су дошли после њега. Е, они су се обрукали још више. Ђинђић је покушавао нешто да уради.

Иако је од злочина у Сребреници прошло 20 година, нас то и даље прогања. Зашто нам је после 20 година тешко да сами себи признамо да се тамо догодио геноцид?
- Цео 19. и 20. век били смо миљеници историје и увек на правој страни. Од устанака, који су тада били у духу времена, револуција у Европи, до херојског учешћа у Првом и Другом светском рату. Први пут на крају 20. века нисмо се снашли и били смо супротстављени ономе што је био тренд. Тако да смо из ових трагичних ратова изашли са црном омчом око врата.

Нисте одговорили о Сребреници. Шта бисте рекли када би просечном српском тинејџеру требало да објасните шта се догодило у Сребреници?
- Пре Сребренице створена је црна легенда. На суђењима је доказано нешто што смо ми знали и тада. Сазнали смо за стравичне злочине у Васе Мискина, да Маркале нису починили Срби, већ друге стране у босанском рату. То је била представа за светске медије која је требало да створи црну легенду о нама. Ти догађаји су били они који су нас коштали санкција, блокаде.

То су испричане приче, а Сребреница још траје.
- У том контексту се десила Сребреница. У време догађаја у Сребреници назирао се Дејтон. Нико нормалан, без обзира на то шта ја мислио о тадашњем и војном и политичком врху Републике Србије, нико није био толико луд да планира геноцид, да планира такав злочин кад је на видику био мир. Очигледно да је требало да Срби у те мировне преговоре уђу с једном стравичном хипотеком. Али на том подручју је од почетка рата било стравичних злочина. Никада није разјашњено зашто је Насер Орић напустио Сребреницу уочи уласка српских снага. Осветнички дух који доводи до масакра у Сребреници нешто  је што нам не служи на част. И тога ћемо се стидети стотинама година.

Како, по вама, у контексту доношења резолуције о Сребреници Србија треба да се понаша?
- Сребреница је један злочин и према пресудама које су донете забрањено је то релативизовати. Очигледно је да се све дешава због инструментализације када треба притиснути власти Републике Српске и покушати да се нека од тековина Дејтона оспори и суспендује.

Вучић ће, иако још није озваничио одлуку, по свој прилици отићи на годишњицу у Сребреници, док је Николић потврдио да неће. Испада да Николић све тешке одлуке оставља за Вучића.
- За мене није битно ко ће да оде, битно је да неко оде. Често се Сребреница користила за политичке притиске. Срби су још од Милошевићевог доба под притиском међународне заједнице да се дистанцирају од Срба преко Дрине. Очигледно је да су сви национални интереси легитимни осим српских. Никада нисмо успели да српски национални интереси буду признати у свету.

Да ли политичари на власти покушавају да, како кажете, српски национални интереси буду признати у свету?
- Покушавају и сада, и Вучић, и Николић, и Дачић, а покушавали су и многи пре њих. Нема шта нисмо покушали, да пркосимо целом свету, па смо кажњени. Онда смо почели да се извињавамо. Е, сад се поставља питање да ли сваки српски председник треба да се извињава и Хрватима, и муслиманима, Албанцима и Американцима.

Треба ли?
- Не знам. Неко ће увек то да тражи. Али мора да се зна шта је мера. Још увек нас сматрају малим Русима на Западу, а Руси нас не признају за своје. Према последњим анкетама, у Русији Срба нема међу десет омиљених народа у очима Руса. Пре нас су и Французи, Бугари, Американци. Нигде нема Срба, а ми страдамо као да смо мали Руси.

Шта хоћете да кажете?
- Не треба да дозволимо да нас Руси препродају Западу, већ треба то да урадимо сами. Русија и даље игра тако на Србију. Инструментализују српску ситуацију у драматичним временима украјинске кризе, новог хладног рата. Србија је постала играчка којом се велике силе поигравају.

Треба ли да престанемо да седимо на две столице?
- Наш је проблем што не седимо ни на српској столици. Нама је столица испод ногу давно извучена. А после се чудимо шта нам се дешава.

Не чини ли вам се да сте превише песимистични?
- Србији нема спаса докле год се не помири с реалношћу.

Да ли се Вучић помирио с том реалношћу?
- Вучић бар заснива своју политику на реалним стварима. Нарочито спољну. Многи српски владари су се понашали као да Америка уопште не постоји. Ако смо свесни ко влада светом, које су то моћи, онда Вучић покушава паметно да одигра. Али ситуација му не иде у прилог. Нема среће. Центри моћи провлаче тезу да је Србија због својих одлука последњих деценија изгубила морално право да има власт на Косову.


О Косову
АЛБАНЦИ И ДАЉЕ ХОЋЕ „СМОКИ“

Да ли уопште постоји начин да се питање Косова реши?
- Прво и основно - Срби морају да направе историјско помирење са Албанцима. Помирили смо се са свима у окружењу. У овом тренутку када влада велика антисрпска кампања на Косову, ми извозимо на Косово више него у Русију. Албанци су последњи који су иступили ментално из овог окружења. Хрвати неће да једу „смоки“ иако је хрватска компанија већински власник „Соко Штарка“, али Албанци зато хоће.
О НАТО
То је завршена ствар

Треба ли, по вама, да Србија уђе у НАТО?
- То је већ завршена ствар. Не може земља којој су сви суседи у НАТО да не буде њена чланица.

Зашто је то Србима тешко да прихвате?
- Нама треба 30 изгубљених година па да уопште схватимо шта је будућност.

МАРИЋЕВ СКЕНЕР

Томислав Николић
Држи се Устава као пијан плота

Александар Вучић
Ради оно што је требало да се уради пре 30 година, да је било среће или памети

Ивица Дачић
Гледаћемо га у још неколико филмова

Борис Тадић
Клинтон му је лепо рекао да бивши председници знају све тек кад постану бивши

Бојан Пајтић
Бојим се да у самоодбрани не интернационализује питање Војводине и да се комадање Србије настави

Чедомир Јовановић
Први је на време схватио да је боље бити тајкун него политичар

извор: Курир

KOMENTAR BOGI:

Миломир Марић је требао да буде медијски витез који је дозвољавао да србске младице (да излазе на видело) расту, међутим његова исповест говори сасвим супротно да је постао медијска коза која брсти србске младице и не дозвољава да се више појављују. Афирмише полу свет што се манифестује у емисији парови и зауставља раст србског народног бића и све грађане спушта на тај ниво.

Као пример медијске козе је Оља Бећковић за коју сам му рекао 2013 да ће нестати са сцене што се и десило 2014. А њему се десио инфаркт пошто није слушао савете заветнике косовске да афирмише србску истину. Свако ће проћи тако и у власти и у медијима јер су они најодговорнији за стање нације.

Пример враћања авиона са јадрана председника Николића такође је опомена да и у власти постоји таква појава што је опширније написано у блогу под називом Лечење србских владара.

Без доктрине србског народног бића не може бити ни добра власт ни добри медији, јер свака странка и медији формирају властите доктрине.

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat