Вилинка Словенска
Светлана Стевић


Пробудите ме
У праскозорје
Будућега века,

Кад багрем бео
У цвату буде!
(Песник Румених Облака)


Једна дивотна песма, која се давно зачела, и већ родила у пурпурним световима Духа Стварања, никако не може на Земљу да се низведе. Трепће и титра мед звезданим јатима, у пределима тишине и сневања, лагана и прозрачна попут вилинске кошуљице.
Та песма дивотна, праискона, јесте тајинствен и скоро непојаван глас Светлане Стевић. Рекох глас, а није глас. Грло! У оном праизворном значењу те речи.
Заиста, речи и песника некад издају.
Измичу му, и узмичу.
Песник је праискони ловац на речи и снове.
Лови, а уловљен бива!
То грло, којим пева и поје, попева и пупева Светлана Стевић, уистини, није од овога света. То је грло једне од вила, али једне од оних вила која имађаше најумилније гроце. То може бити Орана Свамила, вилин-краљица горских језера. Путеводитељка песника и певача из брезових шума, на Белој Родини, подно Вечерњаче.
На то грло Светланино попевају сви Древни, Ведски Срби и Бели Словени, сви они који су кроз векове и светове пупевали: Сунцу, Звезданим Јатима, Роду, Природи, Великој Мајци, Пра Васељени.
Без њиховог попевања све би стало, све би увенуло, све усахнуло, све ишчилело, све обамрло. Попевање није певање, већ Стварање. Постање, Живот и Пра Живот!
Попевати, сведочи Светлана, значи живети и стварати, стварати и живети, у Простору и у Времену, у Бескрају и у Вечности.
Светлана је божанство Светлости. Кроз то име слапи Праискона Светлост. И Светлост се преко имена низводи у грло, и грло попева Светлост. Дуго се стварало и рађало то грло. И дуго се чекало на њега. Вековима је Род Србски живео без грла.
Живео, а није живео!
Не може се живети без попевања.
Јер, живети, значи попевати.
Тешко роду и народу који не уме да попева!
Кад нам утихне и умукне попевка, пој и песма праискона, значи да смо се исписали из Књиге Живота. Да нас нема више.
Да нас нигде нема!


Драган Симовић

На водама Словенског Дунава.
у јесен позну, 2011. године.