Beli Pupak Striborije
Бели
Пупак Стриборије
Драган
Симовић
Бела
тишина и плаветно-зелена
светлост у пурпурном венцу Звезде
Разјаснице.
Девичанска
белина снега и леда, и вечерњи звон
ледених звончића, у крошњама сибирских
кедрова.
Брезе
пуцају и прште на мразу, на пропланку
подно пунога Месеца, што распршује
сребрнасту
и сетну светлост,
понад
румена горја,
под
снегом.
Ово
је Пра Родина, Тајносана Домаја, Бели
Пупак Света, Родна
Груда мојих Великих Предака, Белих Срба,
Стриборјана, Арјеваца.
На
језику –
пра језику
мојих
Светих Предака, реч Арја,
значи отмен, племенит,
достојан,
узвишен човек!
Бели
Срби Стриборјани бејаху били Синови
Неба, Ратници Свтлости.
Биваху,
и јесу,
уистини, људи-богови!
У
њих све бејаше узвишено, господствено,
арјевско.
Високи,
витки,
танког
паса,
ждралинског
врата,
висока
чела, орловског носа,
очију
топлих,
бадемастих.
Заиста,
сви потомци Белих Срба Стриборјана и
данас имају топле, умилне,
бадемасте очи.
У
очима је светлосни запис Србонових
синова и унука, посвећених Сварожића
Стриборјана.
Очи
су наша праискона веза са Првотном
Светлошћу Великог Триглава.
Створитеља!
Великог
Духа Стварања.
Сви
Стриборјани бејаху свети ратници.
И
све Стриборјанке бејаху свете ратнице.
Имађаху
само две касте.
Касту
ратника и касту духовника.
Уистини,
бејаше само једна каста!
Каста
ратника-духовника.
Живели
су живот људи-богова.
Посвећени
у тајне Неба и Земље.
Следили
су Сварожницу, Сунчеву Осу.
И
били посвећени чувари Мајке Земље.
Мушкарци
и жене бејаху по Божјему Провиђењу
васаображени.
Ова
древна светлоносна реч сведочи, да
између мушкога и женскога начела владаше
божански, правасељенски склад.
Усаображеност!
Живот
у прожимању и
узајамном
душевном
и духовном оплемењивању.
Без
распри, без трвења!
Нису
ловили животиње.
Нису
убијали.
Нису
јели месо.
Стриборјани,
Бели Срби –
Народ
Белог Коловрата!
Народ
Беле Ауре!
Белог
Светлосног Венца!
Замислите
Велике Ратнике који не убијају!
Али,
онај ко може да се уздигне у Пространства
Беле Сварге, видеће и схватиће, да Велики
Ратници, уистини, никада не убијају!
Такви
бивају
ратници људи-богова!
Сушта
супротност Овим Ратницима, јесу назови
ратници људи-животиња
и људи-звери.
Ту,
заиста, нема поређења!
Верујем
и знам, да моји Велики Преци и данас
обитавају на Родној Груди Стриборији.
На
Крајњем Северу, у Прстену Вечерњаче.
И
данас бдију над Мајком нашом –
Земљом!
И
данас бдију над свима нама;
па и нада мном, и над родом мојим.
Над
свим потомцима Белих Срба.
Верујем
и знам! Зато што сам светлосним нитима
повезан са њима.
Они
обитавају у Петом пространству.
Тамо
где се Велике Душе, за Треће Небо
подвизавају.
И
ова моја песма, догодила се,
гле, по Милости, Великих Предака мојих!
0 коментара:
Постави коментар