01

Оно што јудео-хришћани називају анђелима, то су за ВедСрбе вилењаци.
Духовна и стваралачка бића из упоредних светова.
Упоредних светова између Неба и Земље.
Они су посредници између Богова и људи.
Нису небески житељи, већ поднебесни полубогови.
Они су весници, благовесници и гласници Богова.
Јер реч ангел, има на ведсрбском значење весника, благовесника, гласника.
Вилењаци су, уистини, Поднебесници.
То је песнички проверено у Акаши.


02

Рани јудео-хришћански мисионари, који су били веома сурови, искључиви и нападни, извргавали су руглу и подсмеху нашу Древну Веру.
Наша Древна Вера није оно што о њој већ вековима проповедају јудео-хришћански мисионари.
Наша Вера је галактичка и космичка.
Саображена са Галактичким светлосним језгром.




03

Ако у стручним књигама, приручницима и уџбеницама, илити у разним енциклопедијама, потражите поглавље о вилењацима, ви ћете тамо наићи на мноштво предрасуда и несувислости.
У свим тим књигама, само се понављају све оне лажи које су јудео-кршћански калуђери записали о ведсрбским вилењацима.
Ту нема ни зрнце истине.
Уосталом, зар је истина икада била важна јудео-кршћанским калуђерима?!
Ми ВедСрби добро познајемо јудео-кршћанске калуђере и мисионаре.
Давно смо прозрели њихово лукавство, њихову подмуклост, и њихову потуљеност.
За њих је лаж, оно што је за нас истина.
Ми живимо у истини и за истину, а они живе и умиру у лажи.

04

Вилењаци су светлосна и етерична бића.
Њихово је физичко тело прозрачно и флуидно.
Њихова тела, у односу на наша, јесу неупоредиво лакша и порознија.
Будући да појавна (вештаствена, материјална, физичка) тела вилењака нису под утицајем земљине теже, они су истовремено и бића ваздуха, бића етера.
Витког су стаса, и осредње висине.
Виле су високе око стошездесетипет, а вилани од стоседамдесет до стоседамдесет и пет сантиметара.
Тежина њиховог тела јесте између трећине и четвртине од тежине нашега тела одговарајуће висине.
Што значи, да је наше људско тело, у односу на тело вилењака, три или четири пута теже.
Будући да су њихова тела порозна, шупљикава, те да су шупљине испуњене праном, исцељујућим и животајним дејством, свако повређивање њиховог тела само се од себе исцељује и обнавља.
Ако, на прилику, вила или вилан, остане без неког уда, тај уд се намах сам од себе обнови.
Увек изнова израста сваки повређени или изгубљени уд, као што у гуштера израста реп.

05

Вилењаци имају, песнички речено, широку и велику душу.
Они су, што се душе тиче, праве махатме!
Њихова душа је још тананија од најтананије руске душе.
Душа им је тако танана, да патње људи доживљавају као властите патње, као властите душевне боли.
Вилењаци мисле душом.
Њима је душа оно што је људима глава.
Ако се бесмртна вила заљуби у смртног ратника, она му рађа децу и остаје му верна све до краја његовог земаљског живота, па и после смрти.
Никада се таква вила неће поново заљубити и удати за неког другог, свеједно, да ли смртника или, пак, за бесмртника.
Једна једина истинска љубав – за сва времена, и за све векове!

06

Дуго сам чекао овај тренутак, да песнички пишем о вилењацима.
Годинама сам трагао (највише у Акаши) за истином о тим племенитим и дивотним светлосним бићима; прикупљао сам и пабирчио зрнце по зрнце истине, да бих тек сада, у шездесет и петој години, овде изнео све оно што сам о вилењацима открио.
Уосталом, то је моја песничка дужност према вилама и виланима, који су били, и остали, моји најмилији и највећи учитељи у овом животном току.

07

Будући да је последње племе вилењака напустило ове просторе пре више од пола века, да су се повукли на СрбИрију, на Крајњи Север, везу са њима одржавам преко Акаше.
Они су моји земаљски чувари и водичи у овом земаљском животном току.
А сада ћу да вам објасним и разјасним зашто је последње племе (плавих) вилењака напустило ове просторе.
Вилењаци не могу да обитавају на нечестим, загађеним и затрованим просторима; не могу да бораве у свету где влада мржња и зло, где нараста себичност и саможивост људска.

08

Тамо где нема вилењака, осећа се грозота душевне и духовне пустоши.
Ту шума није више шума, ту пропланак није више пропланак, ту поток није више поток, ту цвеће није више цвеће.
Споља гледано – све је ту, као у музеју воштаних фигура, али животног даха нема!
То је као када бисмо поредили природно воће са пластичним воћем.
И сама Природа ту делује суморно и уморно, свенуло и беживотно.
И сама је Природа ту изгубила праисконо девичанство и галактичку животну радост.