Ово наше видљиво тело јесте четири петине вода, што значи, да наше биће, да наше суштаство обитава у води.

Обитава у невидљивом личном водеану.

(Ми смо и у мајчиној утроби, уистини, обитавали у водеану који се зове водењак.)

Сви су невидљиви лични водеани умрежени и повезани са Великим ПраВодеаном.

Свака кап воде, било када и било где, садржи сва знања и сазнања, све вести, поруке и објаве Великог ПраВодеана.

Зато се и каже, да вода све памти.

Ове поплаве у Србији – преко бића и суштаства воде – носе, нама Србима, неку битну поруку.

Умемо ли ми да растумачимо ту, за нас, битну и сушту поруку?

Ако не растумачимо, и не освестимо сушту поруку, све ће се ово понављати – ко зна колико пута! – све донде док је не будемо ваљано растумачили и освестили.

Нека свако од нас стави руку на срце, и каже самоме себи – а не другима! – какав је однос имао према води – према бићу воде! – свих ових минулих година.

Према води смо се, најчешће, опходили из нашег несвесног и неосвешћеног тамног бића.

Позлеђивали смо биће воде на сваком кораку, у сваком тренутку, наносећи му патње и боли.

Те патње и боли воде стигле су и до Језгра Звезданог Јата, а сада су се – одбивши се од Наспрамних Огледала у Језгру Звезданог Јата – к нама вратиле, да бисмо се, препознавши то и освестивши, узнели из Поља Несвесности у Поље Свесности, из Поља Таме у Поље Светлости.

Ово је виђење, и толковање, садањих поплава у Србији, са становишта галактичке духовне науке.

Ово су знања и сазнања из звездане будућности.

Ако не прихватимо ова галактичка знања и сазнања, онда ћемо и даље грешити, и даље наносити патње и боли невидљивим бићима, што ће нам се, доцније и у неко доба, све то на главу сручити као галактичка, као космичка судбина, а онда ћемо и сами патити, и патиће, уз нас, наши синови и кћери, као и сва наша будућа поколења.

Ми, такође, морамо да схватимо, и освестимо, да, са уласком у Ново доба Духа Стварања, престају да важе сва материјалистичка и позитивистичка учења – знања и сазнања – из Старога доба.