Драгослав Бокан: И даље се води Церска битка
Драгослав Бокан: И даље се води Церска битка. Не престаје. Баш као и све друге најважније битке српске историје.
BY РЕПОРТЕР ON 17. АВГУСТ 2014. • ( ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР )
4 Votes
И даље се води Церска битка.
Не престаје.
Баш као и све друге најважније битке српске историје.
17.08.2014. записао на свом ФБ профилу Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић
Јер су то, све, различити бојеви на истом (просторно и временски разуђеном) попришту ИСТОГ ВЕЛИКОГ РАТА.
И Церска и Колубарска и Кајмакчаланска битка, и она на Кошарама, она на Мишарском пољу, планини Јавору, код Варварина, Шуматовца, Куманова или на Мачковом камену… све су то само физички одсјаји невидљивог ДУХОВНОГ РАТА С НЕЧИСТИМ СИЛАМА.
Зато ми не можемо да будемо „неутрални“, ЈЕР НАС СЕ ТИЧЕ.
Јер ми никад не изједначавамо добро и зло, истину и лаж, слободу и ропство.
Јер је у сваком рату једна страна – наша. Она у којој се узвикује, уз јуриш: „С нама Бог!“ и „За крст часни и слободу златну!“
Зато се никада не смемо претвориту у трговце душама, у плаћене убице, у сараднике својих непокајаних џелата и равнодушне робове на ратничко-политичкој пијаци („ко да више“, „плати па клати“, „домовина ми је тамо где ми је добро“).
Јер ако пристанемо да се цењкамо око светих завета и вечних идеала, да кад год треба мењамо веру „за вечеру“, да продајемо и купујемо у Храму (попут оних трговаца које је лично Христос бичем отерао), да без гриже савести бестидно дајемо на историјску аукцију нашу крв и вековно јунаштво због „статуса пред чланство у Европској Унији“ и већ договореног „придруживања Војске Србије НАТО-у“… е, онда нема никаквог разлога да таква власт оваквог погледа на свет свечано прославља победе и јавно обележава поразе оних који су били сасвим супротни њима (иако су им формално били преци).
Не може да се прославља Цер, а да се потомству церских јунака забрањује (претњом вишегодишњим затвором) да се боре на страни добра и истине (на страни оних који су 1914-те године жртвовали два милиона војника, па и свој опстанак због Срба и Србије) у актуелном сукобу на тлу Новорусије.
На овакву шизофренију не смемо да пристанемо – да се брбљиво „хвали“ бесмртно јунаштво Мишићевих и Степиних хероја да би се на крају пригодних говора овдашњих званичника причало о њиховим данашњим наследницима као „копачима канала против поплава“, „армији бранилаца еколошке равнотеже“ и „ватрогасцима летњих шумских пожара“.
Не може држава која је УКИНУЛА ОБАВЕЗНО СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА да уопште помиње епоху Отаџбинских Ратова за ослобођење и одбрану српства и славне победе осветничких вукова војводе Вука и Војислава Танкосића.
Не могу они који су издали да хвале оне што су остали верни и да се ките њиховом чашћу и беспримерном жртвом.
Најава кажњавања оних који иду из Србије да се боре у Новорусију (у крајеве које су у XVIII веку населили српски официри у великим сеобама из Аустрије под патронат руских царева и царица) и државни напад на часне српске добровољце као на некакве „плаћенике“, „насилнике“ и „примитивце што кваре наше добре односе са светом“ је кап која прелива чашу. Ону већ препуњену чашу новосрпске покварености, лицемерја и издаје.
Тиме се јасно разоткрива будуће опредељење овдашњег режима у избору између Мишића и Поћорека, српских четника и бандеровских усташа, Путина и Меркелове, истинске Русије и квази-Европе.
Већ само њихово међусобно изједначавање је довољно нечасно и увредљиво, па нас неће изненадити и срамно откривање карата (и избор стране наших крвних непријатеља против наше браће), које нас ускоро тек чека.
П.С.
Живели праведни и јуначки ратници Русије и Новорусије!
Живели храбри руски и српски борци из свих наших времена, од некадашњег Цера па до садашњег Доњецка!
Све је то исти рат. Наш српски и руски свети рат са злом и ђаволом. Са поднебесним бесовима и нечистим силама (како то недавно рече руски генерал и Путинов сарадник Леонид Решетњиков).
Живела Небеска Србија (само нек се смеју злобници, пресешће им ускоро тај смех)!
Живела Света Русија!
И да свима буде одмах јасно. Не радујем се ја што је стање у Србији и у врху српске власти овакво какво је. Није мени циљ да будем бољи и српскији од ма кога. Напротив.
Први бих се радовао да код нас овде постоји бар мало националног поноса међу онима који нису потопљени транзицијом и негативном селекцијом.
Почиње подела на оне који немају „ништа“ осим своје части и савести и оне који имају све осим тога.
То није добро по Србију јер моћни владају без икаквих идеала а немоћни цепте од беса без икакве моћи организовања и услова за политичко деловање.
То је и опис пута у амбис.
BY РЕПОРТЕР ON 17. АВГУСТ 2014. • ( ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР )
4 Votes
И даље се води Церска битка.
Не престаје.
Баш као и све друге најважније битке српске историје.
17.08.2014. записао на свом ФБ профилу Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић
Јер су то, све, различити бојеви на истом (просторно и временски разуђеном) попришту ИСТОГ ВЕЛИКОГ РАТА.
И Церска и Колубарска и Кајмакчаланска битка, и она на Кошарама, она на Мишарском пољу, планини Јавору, код Варварина, Шуматовца, Куманова или на Мачковом камену… све су то само физички одсјаји невидљивог ДУХОВНОГ РАТА С НЕЧИСТИМ СИЛАМА.
Зато ми не можемо да будемо „неутрални“, ЈЕР НАС СЕ ТИЧЕ.
Јер ми никад не изједначавамо добро и зло, истину и лаж, слободу и ропство.
Јер је у сваком рату једна страна – наша. Она у којој се узвикује, уз јуриш: „С нама Бог!“ и „За крст часни и слободу златну!“
Зато се никада не смемо претвориту у трговце душама, у плаћене убице, у сараднике својих непокајаних џелата и равнодушне робове на ратничко-политичкој пијаци („ко да више“, „плати па клати“, „домовина ми је тамо где ми је добро“).
Јер ако пристанемо да се цењкамо око светих завета и вечних идеала, да кад год треба мењамо веру „за вечеру“, да продајемо и купујемо у Храму (попут оних трговаца које је лично Христос бичем отерао), да без гриже савести бестидно дајемо на историјску аукцију нашу крв и вековно јунаштво због „статуса пред чланство у Европској Унији“ и већ договореног „придруживања Војске Србије НАТО-у“… е, онда нема никаквог разлога да таква власт оваквог погледа на свет свечано прославља победе и јавно обележава поразе оних који су били сасвим супротни њима (иако су им формално били преци).
Не може да се прославља Цер, а да се потомству церских јунака забрањује (претњом вишегодишњим затвором) да се боре на страни добра и истине (на страни оних који су 1914-те године жртвовали два милиона војника, па и свој опстанак због Срба и Србије) у актуелном сукобу на тлу Новорусије.
На овакву шизофренију не смемо да пристанемо – да се брбљиво „хвали“ бесмртно јунаштво Мишићевих и Степиних хероја да би се на крају пригодних говора овдашњих званичника причало о њиховим данашњим наследницима као „копачима канала против поплава“, „армији бранилаца еколошке равнотеже“ и „ватрогасцима летњих шумских пожара“.
Не може држава која је УКИНУЛА ОБАВЕЗНО СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА да уопште помиње епоху Отаџбинских Ратова за ослобођење и одбрану српства и славне победе осветничких вукова војводе Вука и Војислава Танкосића.
Не могу они који су издали да хвале оне што су остали верни и да се ките њиховом чашћу и беспримерном жртвом.
Најава кажњавања оних који иду из Србије да се боре у Новорусију (у крајеве које су у XVIII веку населили српски официри у великим сеобама из Аустрије под патронат руских царева и царица) и државни напад на часне српске добровољце као на некакве „плаћенике“, „насилнике“ и „примитивце што кваре наше добре односе са светом“ је кап која прелива чашу. Ону већ препуњену чашу новосрпске покварености, лицемерја и издаје.
Тиме се јасно разоткрива будуће опредељење овдашњег режима у избору између Мишића и Поћорека, српских четника и бандеровских усташа, Путина и Меркелове, истинске Русије и квази-Европе.
Већ само њихово међусобно изједначавање је довољно нечасно и увредљиво, па нас неће изненадити и срамно откривање карата (и избор стране наших крвних непријатеља против наше браће), које нас ускоро тек чека.
П.С.
Живели праведни и јуначки ратници Русије и Новорусије!
Живели храбри руски и српски борци из свих наших времена, од некадашњег Цера па до садашњег Доњецка!
Све је то исти рат. Наш српски и руски свети рат са злом и ђаволом. Са поднебесним бесовима и нечистим силама (како то недавно рече руски генерал и Путинов сарадник Леонид Решетњиков).
Живела Небеска Србија (само нек се смеју злобници, пресешће им ускоро тај смех)!
Живела Света Русија!
И да свима буде одмах јасно. Не радујем се ја што је стање у Србији и у врху српске власти овакво какво је. Није мени циљ да будем бољи и српскији од ма кога. Напротив.
Први бих се радовао да код нас овде постоји бар мало националног поноса међу онима који нису потопљени транзицијом и негативном селекцијом.
Почиње подела на оне који немају „ништа“ осим своје части и савести и оне који имају све осим тога.
То није добро по Србију јер моћни владају без икаквих идеала а немоћни цепте од беса без икакве моћи организовања и услова за политичко деловање.
То је и опис пута у амбис.
0 коментара:
Постави коментар