Какве су ти мисли такав ти је живот
Какве су нам мисли, такав нам је и живот
Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, ајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: "Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити." Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да Његова деца имају Његове Божанске особине, док смо ми пуни љубави, мира, радости утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.
У породици
Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом, па да се из њега емитује на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат. У своје време нисам знао да човек не сме вређати своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан, да вређање доноси тешке последице за све нас. Ја сам много страдао, због тога што сам свога оца мислима вређао, и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих, кротак човек, невероватан добричина. У своме животу никада болестан није био јер је увек имао унутрашњи мир, па су му и органи радили без оптерећења. Цео свој живот посматрао је као представу, када га неко вређа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина. Ми смо мушкарци већином на мајке, док су женска деца на оца. Људи не знају зашто то тако бива, да се у једној породици рађају девојке, а у другој мушка деца. Људи то не знају, немају појма, а Господ нам је показао како то и због чега. То много зависи од крвне слике родитеља. Ако су им крвне слике сличне, бивају деца и женска и мушка, али ако је мајчина крвна слика јача, онда се мушкарци рађају, а ако је очева крвна слика јача, рађају се женска деца. То се може на много места видети. То се исто може видети и преко пчела. Пчелари добро знају да се матица једном у животу пари са другом. Која угине након парења, и она у себи носи јаја. Докле год у себи има семе и једне и друге стране, рађа и радилице и трутове. Након две године пчелар мора да је одстрани, јер носи само трутовска јаја, само мушкарце, нема радилице. Видите, на много места Господ нам открива зашто се рађају и мушка и женска деца. Бог нам све открива, али потребно је мало размишљања, јер много је што тајно и ми не умемо да схватимо. Од наших мисли бива добро или зло, мир или дисхармонија у породици, и они који су побожни желе увек да буду добри и мирни. Они се труде, али бриге земаљске често пута оптерећују човека. Господ је све наше бриге узео на себе, јер ми себи помоћи не можемо, већ само компликујемо ствари.
Када би се народ покајао, не би овако страдао...
Ми сада у нашој земљи, па и у свету беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот. Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности. Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача. Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља.Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање. Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо. Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу. Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.
Зашто и како волети своје непријатеље?
Ми смо биће од Господа даровано, али не умемо да живимо како треба и стварамо пакао у себи и око себе. Владика Николај је причао како је један свештеник стално тражио премештај у друго место. На тај његов захтев владика Николај је одговорио: "Оче, драге воље бих те преместио где год хоћеш, али само кад ти не би самога себе тамо носио." Он још каже: "Ако човек сам себи не нашкоди, не може, па ни сам ђаво."Нама је Господ све даровао и на нама је да будемо добри. Уколико ми обраћамо пажњу на негативне особине појединих људи који нам се обраћају, не можемо имати мира и покајања. Зашто Господ наређује да непријатеље своје волимо? Није то ради њих, него ради нас. Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи — ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тога зла, избацити га као да ништа није било, опростити све.Управо због тога родитељи морају много да трпе у животу и у породици међу децом. Ми сад грдимо своју децу, а немамо право, јер их нисмо упутили на прави пут. Писала ми је једна лекарка писмо у коме каже: "Ја и муж, који је такође лекар, имамо једног сина. Син је већ троја кола упропастио, хвала Богу што је жив остао. Сад тражи да му опет купимо кола, а ми нисмо у материјалној могућности. Кад дођем с посла, он од мене и од оца насилно тражи паре. Шта да урадим, како да решим тај проблем?" Ја сам јој, на то све, казао да никога за то кривити не може, јер је све њихова кривица. Имају једног сина и чинили су му све по пољи, још од малих ногу. Док је био мали, имао је мале прохтеве, сада је он већи и прохтеви су већи. Једино што им је преостало сада је да много љубави и пажње посвете своме сину, како би он дошао себи и схватио да му родитељи желе све најбоље. Другог начина нема. Видите како ми својим мислима и жељама можемо поправити свој живот, и живот ближњих, па вам желим да такви будете. Опростите, ја сам скренуо са праве теме која је била, али ето, оно што имам у себи, оно износим, јер свако износи оно што има у себи, и желим добро свом народу и целом свету, јер монаси су зато. Једном су ме питали шта значи бити монах великосхимник? Одговор су добили од Пресвете Богородице: молитвеник за цео свет, онај ко се моли Господу да Господ спасе цео свет. Наша је дужност да се тако молимо, искрено за све, да Господ свима подари мир и радост. Хвала Богу због смирене, кротке и безазлене деце због које нам Господ и даје благостање. Хвала Богу наша је земља на умереној клими, па се све може производити. Предели у Сахари, Палестини, на Истоку добијају кишу само зими, али се они труде, а нама је Господ дао све добро и благочестиво па да будемо добри. У животу наша вера постепено расте, оно прво сазнање добијено од родитеља у дому, па се после уверавамо да Господ размишља о нама и не гледа ко је ко, него гледа на наше срце. Господ гледа на наше срце које Њему апсолутно припада.
О родитељској власти над децом
Погледајте оне који су у браку. Сви они који су у брак ступили без благослова родитеља или су били принуђени на брак, такви немају мира, и узалудна им је њихова љубав. Видите колика је власт и телесних и духовних родитеља. Много пута сам чуо да телесни и духовни родитељи говоре управо оно што се са децом збива. Једном сам се зачудио да једна мајка која је побожна, и отац, да су сина убили мислима. Тај њихов јединац син, дете побожно, из младости васпитано у том духу, био је просто као анђео, имао је невероватну доброту која се ни замислити не може. Једном приликом дошла му је једна девојка из њиховог места да га замоли за помоћ. Наиме, она је затруднела са неким човеком, па сад моли овога младића да је ожени јер су јој родитељи и браћа строги и кад примете да је трудна не преостаје јој ништа друго него да се убије. Он је пристао на то да потпишу тај брачни уговор, па кад се породи и кад дете прохода, он ће својим, а она својим путем. Како је то било мало место, све се брзо прочуло, а мајка његова ово није могла да поднесе, док је отац говорио да је то синовљев живот, а не њен, али она то није хтела ни да чује. "Ма не желим живог да га видим!", знала је говорити. Тако је и било. Тај се њихов син једном приликом возио на мотору са другом и настрадао. Након тога та мајка је дошла код мене у тузи и жалости. Ја сам јој рекао: "Ти си убила сина јединца. Видиш како су јаке твоје мисли. Рекла си да га не желиш живог, па ето, то ти се и остварило."Често пута ни родитељи не знају, али за нас, њихову децу, они су у праву и морамо их апсолутно слушати, па ће онда бити благослов на нама. На жалост, мало је оних који родитеље поштују као светињу. Ја сам много страдао јер сам често осуђивао свога оца, мислећи да мало времена проводи са својом децом. Те су моје мисли испланирале мој живот, и због њих сам много страдао. За време окупације два пута сам осуђиван на смрт. Пре нисам знао због чега, али кад сам се отрезнио видео сам да сам ја тај који је испланирао свој живот. Исто тако, очигледно је да се онима који носе неисказану љубав отварају свака врата, и тамо на ратиштима, где нема живота, и тамо Господ чудним начином чува оне који имају љубав за родитеље, како телесне, тако и духовне. Видите, кад би ми такви били, не би стање на земљи било овакво. Сад морамо да се молимо, сви да се молимо и даће Господ снаге и помоћи. Господ је господар свих умова. Он је силан и моћан да преобрази сваког појединца да дође себи, јер ако га Господ не пробуди, ко ће, кад га ни мајка ни отац нису упутили на исправан пут. Ни у школи није могао научити ништа, сем да се у животу једе и пије. Ја сам још као дете много мислио о свету. Још као дете обраћао сам пажњу на мисли, а видим сад да сам остарио и још нисам достигао онај степен који сам достигао као дете, јер Господ Сам просвећује децу. Још сам био мали, ни у школу нисам пошао, а приметио сам да моје мисли лутају док се друга деца играју. То није добро, кажем ја себи, морам да будем ту, присутан мислима, усредсређен само на тај посао, али узалуд, мисли су ми стално бежале.Као дете сам још размишљао о свему томе, па сад видим, остарио сам, а још нисам достигао тај степен. Због тога сам желео да видим како су се осећали Свети Оци, који су за време живота од Цркве прослављени, а касније и на небу; како су се они осећали за време живота.
Без Господа ни себе не можемо волети
Хвала Богу да сам био са Русима, па сам могао да читам дела Светих Отаца. Свети Исак Сирин је несравњив психолог међу Светим Оцима. У његовим списима пише: "Човече, немој да даш свој унутрашњи мир за ништа на овом свету. По сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Помири се сам са собом, па ће се са тобом помирити и небо и земља." Видите како су то дубоке мисли, много пута то понављам, али нисам могао ни до данас тај степен достићи.Ми сви можемо бити добри ако се сјединимо са извором живота — с Богом, свим својим срцем. Он ће нам дати снаге да волимо и себе и ближње. Без Господа ни себе не можемо да волимо. Многи падају често пута у очајање и дижу се против свог живота, одузимају себи живот, јер без Господа не можемо ни себе волети, а камо ли рођене и ближње, или чак непријатеље. Са Њиме можемо све јер је Он наша снага и живот. Своје срце морамо некоме поклонити и ако га поклонимо некоме на земаљској кугли, сви нас могу повредити. Ми сви тражимо бесконачну и неизменљиву љубав, бесконачан мир, а ко нам то може дати? Не могу ни отац ни мајка, ни брат ни сестра. Сви нас они могу оставити, презрети и одбацити. Зашто? Зато што смо сви ограничени и временом и простором и сви смо у борби са силама под небом, које нам стално прљају мисли.
Не будимо идоли једни другима
Значи, коме год поклонимо срце, сви нас могу оставити, израњавати. У нашу чисту, Божанску љубав духови злобе убацују мисли и гледају да нас заробе. Божанска љубав је бесконачна, свеобухватна, а ми постајемо једнострани, заробљени, не само за жива бића, него и за мртву ствар која је безвредна. Наше је срце заробљено за земаљске ствари и ако их неко отме — оно болује. Само са Богом можемо имати јединство љубави, прво са Богом, па тек онда са рођенима и ближњима. Не смемо бити идоли један другоме, јер је то Господња воља. Свети Оци кажу да је ово наше рођење на земаљској кугли допуштење од Господа, после пада, јер Бог је поставио све и Он је свему родитељ. Али ето, нажалост, пореметило се све. Пореметила се и наша природа, јер су прародитељи наши били бесмртни. Чим је човек пао, дошла је смрт, пореметио се материјални свет космоса, јер је Адам створен као круна стварања и господар целокупног материјала. У свакој јединки је заступљен цео материјални свет космоса и умне и мисаоне силе, зато се каже да је човек мали космос. Треба да се вратимо у наручје своме родитељу, да нам вера ојача, да будемо силни са Њиме, па ћемо са Господом видети Царство Његово. Почео сам причати о протестантима. Они су око двеста хиљада Индонежана превели у хришћанство. Сви ти људи су аутоматски укључени у негативну енергију. Код њих се дешавају велика чуда. Они васкрсавају мртве, претварају воду у вино, обављају операције рукама, отварају и затварају утробе рукама. Свети Оци кажу: "Што год вера зажели, Господ чини, али савршенство је хришћанског живота крајње смирење." Још стари пророк каже: "На кога ће погледати, само на кротког и смиреног срцем." Смирени и кротки су наследници Царства Небеског, па вам свима желим да будете и ви синови Светлости, па да се заједнички нађемо пред Господом, да славимо Господа кроз сва времена вечности.
Рај и пакао су реално стање душе
Ето, наша планета долази до краја, све што се до краја десило, а особито за ово кратко време, све невероватно брзо пролази, хвала Богу да је тако, па да нам не буде узалуд овај живот, да се овде не мучимо узалуд, јер Царство Небеско је мислено стање душе, а и пакао је мислено стање душе. Ми смо час у рају, час у паклу. Кад смо нерасположени у нама је пакао, немамо мира ни покоја, кад је у нашем срцу радост, онда се осећамо као у рају. Зато се морамо непрекидно трудити у молитви. Малобројни су они на земаљској кугли који добијају бесплатну благодат. Ја сам се много интересовао за то како су се Свети Оци осећали током живота и како су они успевали да очувају ту бесплатпу благодат до самога краја. Свети Оци кажу да тога на земљи бива онима који су се много нагрешили, који већ имају искуство живота па кад су се окренули Господу, нису се више освртали ни лево ни десно, него су право Господу пошли. И свети апостол Павле каже да Марија Египћанка и многи други кад су се окренули Господу, остали су са Њим. Ми још нисмо достигли тај степен, још нас нешто привлачи овде, на земљи. Код нас је час утеха, час борба, рат, али бесплатну благодат мало је ко добио. Ја сам се зачудио кад сам схватио да је мало ко од монаха добио бесплатну благодат, да су ту благодат добили обични мирски људи.
Стање неисказаног мира и радости
Већ дуго година долази ми један младић из Бањалуке који се бави Исусовом молитвом. И недавно је једног свог друга, који је ожењен и има децу, научио да се и он моли Исусовом молитвом. Зачудио сам се када је његов друг дошао и казао како му се срце стално моли и да молитва стално тече. Овај је младић тако обасјан радошћу, пун мира неисказаног. Он је предао и себе и жену и децу Богу и добио бесплатну благодат. Пријатељ који му је казао није добио ту благодат, иако се дуже молио за њега. Значи, Господ гледа наше срце, и кад му се обраћамо од срца, Господ ће нас одмах утешити. Само они који су добили бесплатну благодат, могу знати какво је стање анђела и светих. Други то не могу знати. Ми се молимо Богу, и трудимо се, али ако неко није добио бесплатну благодат, није у могућности да схвати стање анђела и светих, јер се оно речима не да објаснити. То је стање неисказаног мира и радости. Знаш какав си био пре, љутио си се, а сада љутње нема. Не постоји човек који те може увредити, ни једна негативна мисао ти не може нашкодити, јер си ти ограђен, руковођен Духом Светим. Они могу да разумеју стање Пресвете Богородице, која је и од утробе материне до краја земаљског живота, па и у вечности била у пуној Божанској благодати. Свети Дионисије, ученик апостола Павла, желео је да види Свету Мајку и када је дошао у Јерусалим, увели су га у одаје у којима је била Пресвета Мајка, и њега, каже, одједанпут озари неки мир и радост и он каже: "Да ја не знам за истину, да Бога има, за мене би Пресвета Мајка била Бог." Зато је Господ оставио Пресвету Мајку као утеху светим Апостолима, јер су они били много гоњени са свих страна. Она је њима била велика утеха, јер Она зрачи Божански мир и Божанску радост свуда око себе. Ето, па треба зато да се молимо, да се од срца молимо и да ревнујемо Богу од срца, па ће нам Господ дати Своју благодат и свуда ћете осетити какво је стање анђела и светих и нико нас неће моћи увредити. Све волите, и имаћете неисказани мир, неисказану радост, речима неописиву. Желим вам све најлепше и мир и радост од Господа.
Зашто се противимо вољи Божијој
Реците ми Старче, зашто се упркос великој љубави коју имамо за Господа и за врлински живот — ипак противимо, супротстављамо вољи Његовој, као што сте рекли на почетку своје беседе. Дете, живот овде на земљи је непрекидна физичка и умна борба. Рат је прво мислени, па кад више не можемо мислима, онда се обрачунавамо међу собом. Ми смо у таквом стању на земљи и мислимо да се ми боримо за веру. Ми као јединке ништа не можемо да учинимо за веру, него само ако се ујединимо у једно, онда је то снага и моћ. Ми смо дужни да се боримо, јер смо деца падших родитеља и наши непријатељи, мислене силе, нас стално одводе са правилног пута. Непријатељ још малу децу учи да се противе родитељима. Зна непријатељ добро да ће, ако се још као деца противе, лако управљати са њима целог живота и биће његови. Недавно су ми дошли мајка и отац са својом девојчицом од десет, највише дванаест година. Кажу они детету да ми исприча шта јој се дешава. Она каже: "ја волим свога тату и своју маму, јер они мене много воле. Ја њих много волим, али не знам што ми у главу стално долази мисао да се противим мами и тати, да их не слушам, иако то нећу да радим. Ја хоћу да слушам и маму и тату, али немам мира."Видите шта раде духови под небом! Зато се стално боримо да ојачамо нашу веру, а силе под небом стално узнемиравају наше мисли. Једног је подвижника дванаест година морила мисао да нема Бога. Подвижник који се у самоћи подвизавао па га ипак мучила таква мисао. И читавих дванаест година борио се са духовима, али Господ је знао да је било потребно да се тако допушта на њега и да га мисли нападају дању и ноћу. Због свега тога је рат и борба између добра и зла. Ми желимо да будемо добри, а духови под небом не желе да ми имамо ни једну добру особину, него само негативе особине. Ето, због тога ми ратујемо. Ми сами не можемо да ратујемо. Господ је наш Ратник, наш Заштитник, јер ми сами можемо само искрено потражити помоћ од Господа, па ће нам Господ помоћи. Једном када сам био у тешком стању, прикаже ми се призор и каже ми Спаситељ да припаднем Његовој Пресветој Мајци, јер је Она Заштитница и Покровитељ монаха. Због тога морамо да ратујемо, због тога је мислени рат. Наш мислени рат није у телу и крви, него са духовима под небом. Апостол Павле каже: "Добар рат изратовах, веру сачувах." Због тога ми морамо непрестано припадати Господу и Пресветој Мајци. Морамо да молимо Господа да нас удостоји да и ми Њега љубимо, тако као што је Пресвета Мајка љубила анђеле и Свете. Јер Господ је моћан и силан да нам у томе помогне, да нас таквима учини. Он и жели да нас има такве и да останемо во вијеки вијекова и кроза сва времена у вечности у Његовој љубави и загрљају. Зато и теби желим, душо, тако да се молиш Господу, да те Господ удостоји да Га љубиш тако силно као Пресвета Мајка анђеле и светитеље. Онда ћеш осетити мир и тишину у срцу, јер поклањаш срце ономе Који је бесконачан, Који може да пружи бесконачну љубав, бесконачан мир.
О благослову
Можете ли нам рећи нешто више о томе зашто не треба ићи у манастир без благослова родитеља? Родитељи су власници над својом децом, и имају велику власт над њима. Они могу своју децу предати или Богу или ђаволу. Ја сам се зачудио кад сам схватио колику власт имају родитељи над децом, невероватну власт. Не само родитељи над децом, него и муж над женом има велику власт. У Београд ми је 1943. дошла једна богомољка и донела неке ствари за манастир и тражила од мене да се ја молим за једну породицу. Муж и жена из те породице су имали двоје деце, девојчицу од девет година, која је била паралисана и сина који је био трговац код једне чувене београдске породице. Када сам се искрено почео молити за ту жену и њених двоје деце, имао сам толико невоља и искушења. Ни мира ни спокоја нисам имао. Отишао сам код свог духовника да се исповедим и кажем да кад год се молим за ту породицу, немам мира ни спокоја. Он мени каже: "Моли се, моли ти за њих." Ја сам наставио да се молим, али и даље нисам имао ни мира ни спокоја. Дође та богомољка поново у манастир и ја је замолим да каже нешто више о тој жени и њеној деци. Она ми је испричала да је ова жена била удата за једног Јеврејина у Битољу. Добила је са њим мушко дете које су након средње школе послали да се школује за трговца у једну богату, београдску, трговачку породицу. Они су сматрали да ће се боље школовати за трговца у тој породици. Син је примљен и мајка га је често обилазила. После неког времена и она се запослила код истог трговца да одржава чистоћу у магазину. Кад се вратила кући мужу је рекла да је одлучила да га напусти и да не може више с њим да живи. Она тада није знала да је са мужем опет остала у другом стању. Он ју је преклињао да остане, јер су све ово време живели у слози, без расправа. Она је била Хришћанка, крстила је прво дете и требало је да крсти и ово друго. Све што су она и муж у животу радили, радили су због деце. Сада више није хтела ништа, већ само хоће да оде. Он већ ожалошћен, када је схватио колико је тврдоглава, пустио је да оде. Након тога она је отишла у Београд и радила је ту у београдској продавници. Ја сам у Београд ишао ту где она ради, да причестим то њено друго дете. Девојчица није баш ни здрава умом, а не може ни рукама ни ногама. Све што јој је муж казао, све се обистинило. После ја размишљам, како то да муж над женом има толику власт и онда видим кад Господ каже нашој праматери Еви: "Зато што си послушала змију, зато ће од сада воља твоја бити под влашћу твога мужа." Онда сам схватио да наше мајке, кад не послушају очеве (мужеве), стварају пакао у кући. Видите шта чини непослушност. Родитељи имају велику власт над децом, али и муж над женом, јер је њезина воља потчињена мужу. Ето, много шта нисмо знали и Господ нам открива, и сад нам остаје још да се потрудимо да будемо добри.
http://www.pakibitija.com/tadej.htm
0 коментара:
Постави коментар