Драган Симовић: Помирити живот и смрт
Човек је остварен, потпун и цео тек онда, кад, у свом унутањем бићу, живот и смрт почне да сазерцава и сагледава као једно те исто, као лице и наличје једне те исте ствари и појаве.
Кад између живота и смрти стави знак једнакости!
Када се помири са смрћу.
И гле, прави космички и божански живот започиње тек тада – када се помиримо са смрћу, када смрт прихватимо као лабудову песму живота, као завршницу и круну живота.
Тек тада човек, као потпуна и заокружена божанска личност, започиње своје тајинствено, духовно и онострано путовање ка Дому своме, ка Прадомаји, ка Првобитном Јединству и Првобитној Присутности и Потпуности.
Сви страхови и све страве, све бриге и брижности, сви унутарњи немири и тескобе, сви душевни боли и патње, сва незадовољства и безнађа, све чамотиње и депресије, као и све друго што нас опседа, прогони, разара, тишти, мучи и боли, происходи управо из тог нашег тврдоглавог и својеглавог одбијања, да се сретнемо, и упознамо, са властитом смрти.
Смрт је у нама присутна од самога рођења.
Сваким даном узрастања, од најранијег доба, ми смо за корак ближи ка смрти.
Смрт је наш верни пратилац и сапутник.
Смрт је истовремено и наш велики божански учитељ.
То су наши древни знали, и живели.
Наши се преци уопште нису плашили смрти.
Нама је данас тешко да појмимо и схватимо, да се наши древни преци нису ни најмање плашили смрти.
Зато су и били храбри, неустрашиви и велики ратници.
У нас је данашњих вештачки усађен страх од смрти.
То је цивилизацијски страх.
Западна цивилизација и јесте цивилизација страха од смрти.
На страху од смрти и почива западна, атлантистичка цивилизација.
А страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова и страва.
Древне хиперборејске цивилизације нису познавале страх од смрти.
Страха од смрти у њих није било.
Они су певали смрти једнако као и животу.
Они су знали – не само што су веровали, већ и знали! – да после смрти следи поновно рођење.
Смрт је само пролаз између двају светова.
То су врата између живота и смрти, између смрти и поновног рођења.
Ми смо посве слуђени, престрашени и изнутра растурени лажним знањима и учењима атлатистичке цивилизације, која и није цивилизација у оном изворном значењу те речи.
Пре би се могло рећи, да је то анти-цивилизација!
Анти-цивилизација страха, патњи и ужаса.
Да бисмо постали потпуне, целовите и заокружене божанске личности, ми морамо да учинимо цивилизацијски искорак, те да из поља цивилизацијског страха заокорачимо у поље потпуне божанске слободе, где престаје страх од смрти, а са престанком страха од смрти престаје и сваки други страх.
Суштина је у томе: да живот и смрт помиримо у свом најдубљем унутарњем и божанском бићу.
0 коментара:
Постави коментар