Човек је остварен, потпун и цео тек онда, кад, у свом унутањем бићу, живот и смрт почне да сазерцава и сагледава као једно те исто, као лице и наличје једне те исте ствари и појаве.

Кад између живота и смрти стави знак једнакости!

Када се помири са смрћу.

И гле, прави космички и божански живот започиње тек тада – када се помиримо са смрћу, када смрт прихватимо као лабудову песму живота, као завршницу и круну живота.

Тек тада човек, као потпуна и заокружена божанска личност, започиње своје тајинствено, духовно и онострано путовање ка Дому своме, ка Прадомаји, ка Првобитном Јединству и Првобитној Присутности и Потпуности.

Сви страхови и све страве, све бриге и брижности, сви унутарњи немири и тескобе, сви душевни боли и патње, сва незадовољства и безнађа, све чамотиње и депресије, као и све друго што нас опседа, прогони, разара, тишти, мучи и боли, происходи управо из тог нашег тврдоглавог и својеглавог одбијања, да се сретнемо, и упознамо, са властитом смрти.

Смрт је у нама присутна од самога рођења.



Сваким даном узрастања, од најранијег доба, ми смо за корак ближи ка смрти.

Смрт је наш верни пратилац и сапутник.

Смрт је истовремено и наш велики божански учитељ.

То су наши древни знали, и живели.

Наши се преци уопште нису плашили смрти.

Нама је данас тешко да појмимо и схватимо, да се наши древни преци нису ни најмање плашили смрти.

Зато су и били храбри, неустрашиви и велики ратници.

У нас је данашњих вештачки усађен страх од смрти.

То је цивилизацијски страх.

Западна цивилизација и јесте цивилизација страха од смрти.

На страху од смрти и почива западна, атлантистичка цивилизација.

А страх од смрти јесте и отац и мајка свих страхова и страва.

Древне хиперборејске цивилизације нису познавале страх од смрти.

Страха од смрти у њих није било.

Они су певали смрти једнако као и животу.

Они су знали – не само што су веровали, већ и знали! – да после смрти следи поновно рођење.

Смрт је само пролаз између двају светова.

То су врата између живота и смрти, између смрти и поновног рођења.

Ми смо посве слуђени, престрашени и изнутра растурени лажним знањима и учењима атлатистичке цивилизације, која и није цивилизација у оном изворном значењу те речи.

Пре би се могло рећи, да је то анти-цивилизација!

Анти-цивилизација страха, патњи и ужаса.

Да бисмо постали потпуне, целовите и заокружене божанске личности, ми морамо да учинимо цивилизацијски искорак, те да из поља цивилизацијског страха заокорачимо у поље потпуне божанске слободе, где престаје страх од смрти, а са престанком страха од смрти престаје и сваки други страх.

Суштина је у томе: да живот и смрт помиримо у свом најдубљем унутарњем и божанском бићу.