Душан Пророковић: Север Косова је наша „нога у вратима“ за повратак у Покрајину
Душан Пророковић, аутор књиге „Геополитика Србије“, која је управо изашла из штампе у издању Службеног гласника и Геополитике , говори за наш магазин
dusan_prorokovic
Разговор водио: Слободан Ерић
Господине Пророковићу, шта Вас је навело да напишете књигу која у свом наслову садржи појам геополитика?
- Геополитика никада није престајала да буде актуелна. Геополитика је „окривљена“ за избијање Другог светског рата, па су истраживања о овој теми била ретка. У комунистичком блоку нису званично ни рађена, јер је геополитика означена за „производ буржоаске мисли“. Међутим, током периода хладног рата две суперсиле су јавно говориле о идеолошкој борби, али су вукле потезе у складу са геополитичком логиком. Формирање НАТО, СЕАТО и АНЗУС-а, ратови у Кореји, Вијетнаму и Персијском заливу вођени су са циљем конструисања, како је то давно Aлфред Махан назвао, „стратегијске анаконде“ којом ће бити опкољено срце Евроазије. Истовремено, СССР је формирањем Варшавског пакта и интервенцијама у Мађарској, Чехословачкој и Авганистану покушавао да овај обруч пробије. Из геополитичког угла треба сагледавати и „југословенску несврстаност“ и западну подршку Јосипу Брозу. Био је то саставни део Труманове доктрине „забијања клинова“ у совјетско ткиво. После хладног рата САД су, као глобална суперсила, наставиле са старом праксом. Иза прича о одбрани људских права и ширења демократије крило се вешто испуњавање атлантистичких геополитичких циљева. Када се поједини потези ставе у геополитички контекст, све добија нови смисао и постаје разумљивије. Овај рад је дуго припреман, са циљем да се сагледају и објасне поједини процеси и појаве који су везани за Србију из геополитичког угла.
Колико геополитичка анализа може помоћи разумевању општег стања у коме се данас налазе Србија и српски народ?
- Цитираћу Миломира Степића: „српско питање је геополитичко питање“. Српско питање је током ХХ века посматрано и као демократско, и као класно, и као питање модернизације друштва, али су наше елите свесно избегавале да га посматрају и као геополитичко питање. Зашто? Па, има ту и недостатка критичке свести, и мањка храбрости, незнања, претераног одушевљавања туђим бљештавилом, али и пуно конформизма. Недавно је Жељко Цвијановић написао како не постоји довољно велики во којег данашња српска елита неће заклати зарад сопственог килограма меса. Оно што гледамо данас дешавало се и у прошлости. Константин Леонтјев је у време владавине Милана Обреновића са гађењем описивао српску буржоазију као скоројевиће који свесно одбацују сјајне византијске корене своје традиције, приклањајући се некаквим вредностима „западног развоја“ зарад ситне личне користи. Резултат свега је непостојање јасне националне политике у дугом временском континуитету. Српско лутање траје још од краја Првог светског рата и то ће се наставити све док ствари не поставимо у геополитички оквир. Тек тада ћемо развејати илузије о лажним пријатељима и јасно дефинисати шта и како хоћемо да урадимо и са чијом подршком.
Какав је, по Вама, геополитички положај Србије данас? Колико је географски положај Србије извор наших проблема, као што је говорио Цвијић о „кући насред друма“?
- Оскар Крејчи наводи три фактора, пресудна за утврђивање спољне политике једне земље: њен географски положај, историјска искуства и структуру светског политичког система. Географски положај јесте често био извор наших проблема, али он може бити и извор наших шанси. За народе чија се „кућа налази насред друма“ врло је битно и каква је структура светског политичког система. Данашњи геополитички положај Србије је лош. То је последица постојања једнополарне структуре светског политичког система у претходне две деценије и потпуне доминације атлантизма. Атлантизам има неповољан однос према српском питању, за њега је српско питање део проблема, а не део решења. У појединим тренуцима Срби су могли бити текући савезник, преко којих је атлантизам бранио своје интересе у овом делу Европе, али не и дугорочни, стратешки партнер. Живимо у времену промене структуре светског политичког система. Свет постаје мултиполаран. Ова промена је за Србију врло битна по поправљање укупног положаја, и неопходна, али сама по себи није довољна. Да би наш географски положај претворили у нашу шансу, морамо се сами потрудити. Дакле, неопходно је отворити нову геополитичку перспективу. Не потцењујем потенцијале српско-грчке, балканске геополитичке вертикале, али разматрам и могућност позиционирања Србије као контактне зоне између Црног и Јадранског мора, преко чије територије би пролазили важни саобраћајни и енергетски коридори. То би значило и прихватање нове геополитичке парадигме о изградњи балканске геополитичке хоризонтале, која би се протезала од Бургаса, преко Ниша, до Бара. Између осталог, ово је и битно због демографског, економског и инфраструктурног оживљавања централне Србије. Од Тимочке крајине, преко нишког, јабланичког, топличког, расинског, ибарског краја, делова Шумадије и Поморавља, до горњег Подриња, Полимља и Рашке области. Све ове области се данас уврштавају у девастирана подручја, а то је скоро половина Србије. Њихов развој је један од кључних чинилаца поправљања геополитичког положаја Србије и једно од важнијих националних питања.
Како се односити према снажном присуству интереса великих сила на овом простору: према Немачкој, САД, Великој Британији, Француској, Русији? Другим речима, каква треба да буде спољна политика Србије?
- Спољна политика мора пратити дугорочно геополитичко позиционирање државе, она је инструмент остваривања геополитичких циљева. Често се може чути како је данашње стање последица изгубљених ратова. То је само једним делом тачно. Србија је из оба светска рата изашла као победница, па опет, када се данас своди биланс свега, исход је поражавајући. Проблем Србије већ неколико деценија јесте што никакве геополитичке концепције нема, па се ни спољна политика нема према чему управљати. Интереси великих сила и њихово снажно присуство на Балкану су константа. То је нешто са чим треба рачунати, то је део сваке могуће калкулације. Ипак, то не треба да значи да се морамо искључиво повиновати интересима великих сила. Само се колоније понашају на такав начин, а није до сада познат пример да је неки колонијални посед успео да се економски развије и културно уздигне. Ми данас живимо у наметнутом оквиру „Југосфере“, постмодернистичке конфедералне творевине, која има исту сврху као и Југославија. Преко ње се успешно контролише један осетљив регион од стране атлантизма, уз велику подршку немачког континентализма, а српски интереси се систематски сабијају. Постепено пробијање овог оквира, излазак из наметнуте Југосфере и усмеравање ка формирању балканске геополитичке хоризонтале може бити дугорочни приоритет српске спољне политике. Иначе, када помињем балканску геополитичку хоризонталу, ваља подвући да би њеним успостављањем македонско питање, које има ужасан конфликтни потенцијал, било значајно релаксирано, што је важно за стабилизацију целог Балкана. Поред тога, око ње би се временом могли окупити и Румунија, Грчка и Српска, а можда и Албанија и муслимански део БиХ. Колико би такво ширење било могуће, зависи у доброј мери од спољних фактора, па се зато, гледано из данашњег угла, то ипак чини као крупан залогај. Гледано из теоријског угла, даље јачање геополитичког положаја Србије изводљиво је уз чвршће везивање за евроазијство и новонастајућу евроазијску интеграцију. Србија је изразито телурократска земља, а Срби су, да употребим класификацију Карла Шмита, народ „номоса земље“. Треба још додати да, како је то још Арнолд Тојнби писао, припадамо „византијско-православном цивилизацијском кругу“. Све су ово разлози због којих је Србија природно упућена ка евроазијству. Због тога и наши покушаји „утапања“ у западноевропски систем изгледају тако извештачени, смешни. Ми једноставно тамо не припадамо, као ни Бугари, Румуни, Грци, Албанци, Македонци... И то не сме бити разлог самонаметања комплекса ниже вредности, што се на Балкану иначе дешава, већ треба да нас подстакне у тражењу других решења. Треба ићи тамо где природно припадамо, где нас прихватају и не омаловажавају. Такође, гледајући са чисто теоријског аспекта, могло би се још закључити да Срби имају пуно додирних тачака са још једном телурократском геополитичком концепцијом − средњоевропским континентализмом. Ипак, због болних историјских искустава из друге половине ХIХ и целог ХХ века, нема било каквих назнака да ће се могућности које произилазе из теоријских поставки остварити и у политичкој пракси. У очима континентализма, како то закључује Милорад Екмечић, Србија је „географски непријатељ“ и ту се у догледно време мало шта може променити. Могућност чвршћег савезништва са атлантизмом је потпуно искључења. То је носећа таласократска концепција, чине је народи који припадају „номосу мора“ и не видим било какве тачке потенцијалног преклапања.
Србија се у последњих двадесет година континуирано геополитички повлачи. Шта је та политика геополитичког „повлачења у себе“ Србији донела?
- Таква политика резултат је убеђености српске елите у то да је српско питање − демократско питање. Многи су веровали да ће се проблеми решити сами од себе сменом Слободана Милошевића; да ће нас Запад оставити на миру, па ћемо добити неопходан предах за консолидацију и постепено јачање. У пракси, дешавао се обрнут процес. Како се Србија повлачила, тако су се други ширили и пребацивали тежиште геополитичке борбе на подручје Србије. Са једне стране, то је ојачало хрватски и мађарски уплив у Војводини, албански у Прешеву и Бујановцу, румунски у Тимочкој Крајини, а турски у Рашкој области. Са друге стране, то је истиснуло српски утицај у БиХ, Црној Гори и Македонији. Повлачење нам је донело штету. Посебно се то односи на питање националног идентитета. У рубним подручјима српског етнопростора, са којих је српски утицај истискиван, долазило је до, како је то описивао Јован Цвијић, формирања „етнички флотантне масе“. То је први корак у настајању нових идентитета, из којих би требало да изникну нове нације. Колико ће те вештачке нације потрајати, друго је питање. Тренд убрзане разградње националних идентитета приметан је код свих европских народа. То је једна од одлика постхришћанског западноевропског друштва. Ипак, на Балкану све има једну другу димензију. На Балкану ће то водити ка новим сепаратизмима, што ће утицати и на укупну стабилност, међуетничке и међудржавне односе. Уместо „повлачења у себе“ Србија мора активно наступати, бранити своје интересе и пребацивати геополитичко тежиште у туђе двориште.
Ви се у свој књизи доста бавите и Косовом и Метохијом. Шта је суштински узрок проблема и где и како тражити решење за нашу јужну српску покрајину?
- Косовско питање није везано само за државотворни, већ и за српски народотворни процес. То је једно од централних места српске колективне свести и зато то није само питање територијалног разграничавања између Срба и Албанаца. У геополитичком контексту, Косово и Метохија је једно од највећих геополитичких жаришта у Европи, на Балкану свакако највеће. Од посебног интереса за Србију је северни део Косова, насељен Србима. Север Косова је наша „нога у вратима“, која нам омогућава постепени повратак утицаја међу Албанцима у будућности, што може почети планирањем разних акција на пољу економије, енергетике, образовања... Такође, све док Срби контролишу север Косова, теже је остварљива радикализација стања у Рашкој и Бујановачко-прешевској области. Зато је важно очување српског становништва и јачање сваке врсте институционалног присуства на северу Косова. Гледано краткорочно, интерес Србије је да се постојећи конфликт „што дубље замрзава“. Дакле, никакви споразуми са Приштином, ометање даљих признавања једнострано проглашене независности, координирање низа активности у међународним организацијама у том смеру, чвршће политичко, војно и економско везивање за земље које подржавају наш став. Тако показујемо да смо озбиљни у намери и јачамо позицију. Дугорочно, мислим да би Србија значајно поправила своју позицију на Косову и Метохију формирањем балканске геополитичке хоризонтале. Прво, тиме се спречава остваривање атлантистичког пројекта о повезивању Бугарске, Македоније и Албаније, што је велика претња по српске интересе у будућности. Друго, албански етнопростор би на овај начин био уобручен, поготово ако се има у виду да би се стварању противалбанског тега прикључиле и Грчка на југу, и Српска на западу. Тада можемо отворити питање преговора са Албанцима и наших циљева у тим преговорима.
Како оцењујете рад нове српске владе премијера Ивице Дачића и шта бисте им саветовали у вођењу националне и државне политике?
- Прво, не бих да делим јавне савете. Најскупљи су бесплатни савети. Друго, још је рано за озбиљније оцене. И треће, у свом раду као „државног политичког лидера“ означавам председника Републике. Политичка пракса је показала да од председника ипак више зависи у ком смеру ћемо кренути. Можда и због тога што су владе често падале. Од 1990. само су две издржале пун мандат. Како год, и за председника и за премијера је битно како ће их оценити историја. За неколико деценија, само ће се једно памтити: да ли је неко бранио државу, или је био саучесник у њеном растурању.
dusan_prorokovic
Разговор водио: Слободан Ерић
Господине Пророковићу, шта Вас је навело да напишете књигу која у свом наслову садржи појам геополитика?
- Геополитика никада није престајала да буде актуелна. Геополитика је „окривљена“ за избијање Другог светског рата, па су истраживања о овој теми била ретка. У комунистичком блоку нису званично ни рађена, јер је геополитика означена за „производ буржоаске мисли“. Међутим, током периода хладног рата две суперсиле су јавно говориле о идеолошкој борби, али су вукле потезе у складу са геополитичком логиком. Формирање НАТО, СЕАТО и АНЗУС-а, ратови у Кореји, Вијетнаму и Персијском заливу вођени су са циљем конструисања, како је то давно Aлфред Махан назвао, „стратегијске анаконде“ којом ће бити опкољено срце Евроазије. Истовремено, СССР је формирањем Варшавског пакта и интервенцијама у Мађарској, Чехословачкој и Авганистану покушавао да овај обруч пробије. Из геополитичког угла треба сагледавати и „југословенску несврстаност“ и западну подршку Јосипу Брозу. Био је то саставни део Труманове доктрине „забијања клинова“ у совјетско ткиво. После хладног рата САД су, као глобална суперсила, наставиле са старом праксом. Иза прича о одбрани људских права и ширења демократије крило се вешто испуњавање атлантистичких геополитичких циљева. Када се поједини потези ставе у геополитички контекст, све добија нови смисао и постаје разумљивије. Овај рад је дуго припреман, са циљем да се сагледају и објасне поједини процеси и појаве који су везани за Србију из геополитичког угла.
Колико геополитичка анализа може помоћи разумевању општег стања у коме се данас налазе Србија и српски народ?
- Цитираћу Миломира Степића: „српско питање је геополитичко питање“. Српско питање је током ХХ века посматрано и као демократско, и као класно, и као питање модернизације друштва, али су наше елите свесно избегавале да га посматрају и као геополитичко питање. Зашто? Па, има ту и недостатка критичке свести, и мањка храбрости, незнања, претераног одушевљавања туђим бљештавилом, али и пуно конформизма. Недавно је Жељко Цвијановић написао како не постоји довољно велики во којег данашња српска елита неће заклати зарад сопственог килограма меса. Оно што гледамо данас дешавало се и у прошлости. Константин Леонтјев је у време владавине Милана Обреновића са гађењем описивао српску буржоазију као скоројевиће који свесно одбацују сјајне византијске корене своје традиције, приклањајући се некаквим вредностима „западног развоја“ зарад ситне личне користи. Резултат свега је непостојање јасне националне политике у дугом временском континуитету. Српско лутање траје још од краја Првог светског рата и то ће се наставити све док ствари не поставимо у геополитички оквир. Тек тада ћемо развејати илузије о лажним пријатељима и јасно дефинисати шта и како хоћемо да урадимо и са чијом подршком.
Какав је, по Вама, геополитички положај Србије данас? Колико је географски положај Србије извор наших проблема, као што је говорио Цвијић о „кући насред друма“?
- Оскар Крејчи наводи три фактора, пресудна за утврђивање спољне политике једне земље: њен географски положај, историјска искуства и структуру светског политичког система. Географски положај јесте често био извор наших проблема, али он може бити и извор наших шанси. За народе чија се „кућа налази насред друма“ врло је битно и каква је структура светског политичког система. Данашњи геополитички положај Србије је лош. То је последица постојања једнополарне структуре светског политичког система у претходне две деценије и потпуне доминације атлантизма. Атлантизам има неповољан однос према српском питању, за њега је српско питање део проблема, а не део решења. У појединим тренуцима Срби су могли бити текући савезник, преко којих је атлантизам бранио своје интересе у овом делу Европе, али не и дугорочни, стратешки партнер. Живимо у времену промене структуре светског политичког система. Свет постаје мултиполаран. Ова промена је за Србију врло битна по поправљање укупног положаја, и неопходна, али сама по себи није довољна. Да би наш географски положај претворили у нашу шансу, морамо се сами потрудити. Дакле, неопходно је отворити нову геополитичку перспективу. Не потцењујем потенцијале српско-грчке, балканске геополитичке вертикале, али разматрам и могућност позиционирања Србије као контактне зоне између Црног и Јадранског мора, преко чије територије би пролазили важни саобраћајни и енергетски коридори. То би значило и прихватање нове геополитичке парадигме о изградњи балканске геополитичке хоризонтале, која би се протезала од Бургаса, преко Ниша, до Бара. Између осталог, ово је и битно због демографског, економског и инфраструктурног оживљавања централне Србије. Од Тимочке крајине, преко нишког, јабланичког, топличког, расинског, ибарског краја, делова Шумадије и Поморавља, до горњег Подриња, Полимља и Рашке области. Све ове области се данас уврштавају у девастирана подручја, а то је скоро половина Србије. Њихов развој је један од кључних чинилаца поправљања геополитичког положаја Србије и једно од важнијих националних питања.
Како се односити према снажном присуству интереса великих сила на овом простору: према Немачкој, САД, Великој Британији, Француској, Русији? Другим речима, каква треба да буде спољна политика Србије?
- Спољна политика мора пратити дугорочно геополитичко позиционирање државе, она је инструмент остваривања геополитичких циљева. Често се може чути како је данашње стање последица изгубљених ратова. То је само једним делом тачно. Србија је из оба светска рата изашла као победница, па опет, када се данас своди биланс свега, исход је поражавајући. Проблем Србије већ неколико деценија јесте што никакве геополитичке концепције нема, па се ни спољна политика нема према чему управљати. Интереси великих сила и њихово снажно присуство на Балкану су константа. То је нешто са чим треба рачунати, то је део сваке могуће калкулације. Ипак, то не треба да значи да се морамо искључиво повиновати интересима великих сила. Само се колоније понашају на такав начин, а није до сада познат пример да је неки колонијални посед успео да се економски развије и културно уздигне. Ми данас живимо у наметнутом оквиру „Југосфере“, постмодернистичке конфедералне творевине, која има исту сврху као и Југославија. Преко ње се успешно контролише један осетљив регион од стране атлантизма, уз велику подршку немачког континентализма, а српски интереси се систематски сабијају. Постепено пробијање овог оквира, излазак из наметнуте Југосфере и усмеравање ка формирању балканске геополитичке хоризонтале може бити дугорочни приоритет српске спољне политике. Иначе, када помињем балканску геополитичку хоризонталу, ваља подвући да би њеним успостављањем македонско питање, које има ужасан конфликтни потенцијал, било значајно релаксирано, што је важно за стабилизацију целог Балкана. Поред тога, око ње би се временом могли окупити и Румунија, Грчка и Српска, а можда и Албанија и муслимански део БиХ. Колико би такво ширење било могуће, зависи у доброј мери од спољних фактора, па се зато, гледано из данашњег угла, то ипак чини као крупан залогај. Гледано из теоријског угла, даље јачање геополитичког положаја Србије изводљиво је уз чвршће везивање за евроазијство и новонастајућу евроазијску интеграцију. Србија је изразито телурократска земља, а Срби су, да употребим класификацију Карла Шмита, народ „номоса земље“. Треба још додати да, како је то још Арнолд Тојнби писао, припадамо „византијско-православном цивилизацијском кругу“. Све су ово разлози због којих је Србија природно упућена ка евроазијству. Због тога и наши покушаји „утапања“ у западноевропски систем изгледају тако извештачени, смешни. Ми једноставно тамо не припадамо, као ни Бугари, Румуни, Грци, Албанци, Македонци... И то не сме бити разлог самонаметања комплекса ниже вредности, што се на Балкану иначе дешава, већ треба да нас подстакне у тражењу других решења. Треба ићи тамо где природно припадамо, где нас прихватају и не омаловажавају. Такође, гледајући са чисто теоријског аспекта, могло би се још закључити да Срби имају пуно додирних тачака са још једном телурократском геополитичком концепцијом − средњоевропским континентализмом. Ипак, због болних историјских искустава из друге половине ХIХ и целог ХХ века, нема било каквих назнака да ће се могућности које произилазе из теоријских поставки остварити и у политичкој пракси. У очима континентализма, како то закључује Милорад Екмечић, Србија је „географски непријатељ“ и ту се у догледно време мало шта може променити. Могућност чвршћег савезништва са атлантизмом је потпуно искључења. То је носећа таласократска концепција, чине је народи који припадају „номосу мора“ и не видим било какве тачке потенцијалног преклапања.
Србија се у последњих двадесет година континуирано геополитички повлачи. Шта је та политика геополитичког „повлачења у себе“ Србији донела?
- Таква политика резултат је убеђености српске елите у то да је српско питање − демократско питање. Многи су веровали да ће се проблеми решити сами од себе сменом Слободана Милошевића; да ће нас Запад оставити на миру, па ћемо добити неопходан предах за консолидацију и постепено јачање. У пракси, дешавао се обрнут процес. Како се Србија повлачила, тако су се други ширили и пребацивали тежиште геополитичке борбе на подручје Србије. Са једне стране, то је ојачало хрватски и мађарски уплив у Војводини, албански у Прешеву и Бујановцу, румунски у Тимочкој Крајини, а турски у Рашкој области. Са друге стране, то је истиснуло српски утицај у БиХ, Црној Гори и Македонији. Повлачење нам је донело штету. Посебно се то односи на питање националног идентитета. У рубним подручјима српског етнопростора, са којих је српски утицај истискиван, долазило је до, како је то описивао Јован Цвијић, формирања „етнички флотантне масе“. То је први корак у настајању нових идентитета, из којих би требало да изникну нове нације. Колико ће те вештачке нације потрајати, друго је питање. Тренд убрзане разградње националних идентитета приметан је код свих европских народа. То је једна од одлика постхришћанског западноевропског друштва. Ипак, на Балкану све има једну другу димензију. На Балкану ће то водити ка новим сепаратизмима, што ће утицати и на укупну стабилност, међуетничке и међудржавне односе. Уместо „повлачења у себе“ Србија мора активно наступати, бранити своје интересе и пребацивати геополитичко тежиште у туђе двориште.
Ви се у свој књизи доста бавите и Косовом и Метохијом. Шта је суштински узрок проблема и где и како тражити решење за нашу јужну српску покрајину?
- Косовско питање није везано само за државотворни, већ и за српски народотворни процес. То је једно од централних места српске колективне свести и зато то није само питање територијалног разграничавања између Срба и Албанаца. У геополитичком контексту, Косово и Метохија је једно од највећих геополитичких жаришта у Европи, на Балкану свакако највеће. Од посебног интереса за Србију је северни део Косова, насељен Србима. Север Косова је наша „нога у вратима“, која нам омогућава постепени повратак утицаја међу Албанцима у будућности, што може почети планирањем разних акција на пољу економије, енергетике, образовања... Такође, све док Срби контролишу север Косова, теже је остварљива радикализација стања у Рашкој и Бујановачко-прешевској области. Зато је важно очување српског становништва и јачање сваке врсте институционалног присуства на северу Косова. Гледано краткорочно, интерес Србије је да се постојећи конфликт „што дубље замрзава“. Дакле, никакви споразуми са Приштином, ометање даљих признавања једнострано проглашене независности, координирање низа активности у међународним организацијама у том смеру, чвршће политичко, војно и економско везивање за земље које подржавају наш став. Тако показујемо да смо озбиљни у намери и јачамо позицију. Дугорочно, мислим да би Србија значајно поправила своју позицију на Косову и Метохију формирањем балканске геополитичке хоризонтале. Прво, тиме се спречава остваривање атлантистичког пројекта о повезивању Бугарске, Македоније и Албаније, што је велика претња по српске интересе у будућности. Друго, албански етнопростор би на овај начин био уобручен, поготово ако се има у виду да би се стварању противалбанског тега прикључиле и Грчка на југу, и Српска на западу. Тада можемо отворити питање преговора са Албанцима и наших циљева у тим преговорима.
Како оцењујете рад нове српске владе премијера Ивице Дачића и шта бисте им саветовали у вођењу националне и државне политике?
- Прво, не бих да делим јавне савете. Најскупљи су бесплатни савети. Друго, још је рано за озбиљније оцене. И треће, у свом раду као „државног политичког лидера“ означавам председника Републике. Политичка пракса је показала да од председника ипак више зависи у ком смеру ћемо кренути. Можда и због тога што су владе често падале. Од 1990. само су две издржале пун мандат. Како год, и за председника и за премијера је битно како ће их оценити историја. За неколико деценија, само ће се једно памтити: да ли је неко бранио државу, или је био саучесник у њеном растурању.
0 коментара:
Постави коментар