Dragan Simović : Naša Vera - Pravo Slavlje
Драган Симовић: Наша Вера - Право Славље
Наша Вера је животодајна и духодајна, а то значи, Жива Вера у Живот, у Пра Живот, у све што бива и јесте Сушто и Суштаствено.
Наша Вера происходи из Свести, као што из Свести, снова, исијава Вера. И тако се круг за кругом, венац по венац, затвара и снова отвара до у Бескрај и у Вечност.
Наша Вера обитава у Језику, у Пра Језику, и преко Језика и Живе Речи, потом, простире се низа видљива и невидљива звездана јата.
Наша вера, преко наших мисли, обликује поднебље и крајолике, обликује Родину, Родну Груду. Моји Преци, Горштаци, никада нису говорили – ни земља, ни отаџбина, ни домовина, већ Родна Груда!
Кад заронимо у Пра Биће Језика, у Пра Биће Речи, онда препознамо и освестимо да те две речи осликавају Свеколиког Човека. Ту су и Род, и Груди, односно Прса, илити Срце, али, истовремено, и Душа и Дух једног Пра Бића које се зове Род, Народ (На-Род!).
Наша Вера није религија, већ Вера, илити Верознање, Веро-Знање. Религију сам одувек доживљавао и појимао као идеологију, као јарам, као оквир, као стегу, као нешто што се само привидно испољава у спољном, док је у Унутарњем празнина, студен и пустош, без Суштаства, без Живота.
Наша је Вера, уистини, све време била жива. Право Славље се није везивало ни за какву религију-идеологију, већ је то, напросто, била Вера, Наша Вера, Наше Славље!
Наша Вера обујима и Великог Оца и Велику Мајку, и Велику Душу Рађања и Велики Дух Стварања.
Наша Вера долази из Ванвремено-Ванпросторне Будућности и стреми ка Недогођеној Прошлости, да би се потом, снова, вратила у Давно Догођену Будућност. И тако, гле, круг за кругом, венац про венац, прстен по престен!
Наша Вера је Вечити Сан Великог Сневача, Песника и Створитеља.
Наша Вера је животодајна и духодајна, а то значи, Жива Вера у Живот, у Пра Живот, у све што бива и јесте Сушто и Суштаствено.
Наша Вера происходи из Свести, као што из Свести, снова, исијава Вера. И тако се круг за кругом, венац по венац, затвара и снова отвара до у Бескрај и у Вечност.
Наша Вера обитава у Језику, у Пра Језику, и преко Језика и Живе Речи, потом, простире се низа видљива и невидљива звездана јата.
Наша вера, преко наших мисли, обликује поднебље и крајолике, обликује Родину, Родну Груду. Моји Преци, Горштаци, никада нису говорили – ни земља, ни отаџбина, ни домовина, већ Родна Груда!
Кад заронимо у Пра Биће Језика, у Пра Биће Речи, онда препознамо и освестимо да те две речи осликавају Свеколиког Човека. Ту су и Род, и Груди, односно Прса, илити Срце, али, истовремено, и Душа и Дух једног Пра Бића које се зове Род, Народ (На-Род!).
Наша Вера није религија, већ Вера, илити Верознање, Веро-Знање. Религију сам одувек доживљавао и појимао као идеологију, као јарам, као оквир, као стегу, као нешто што се само привидно испољава у спољном, док је у Унутарњем празнина, студен и пустош, без Суштаства, без Живота.
Наша је Вера, уистини, све време била жива. Право Славље се није везивало ни за какву религију-идеологију, већ је то, напросто, била Вера, Наша Вера, Наше Славље!
Наша Вера обујима и Великог Оца и Велику Мајку, и Велику Душу Рађања и Велики Дух Стварања.
Наша Вера долази из Ванвремено-Ванпросторне Будућности и стреми ка Недогођеној Прошлости, да би се потом, снова, вратила у Давно Догођену Будућност. И тако, гле, круг за кругом, венац про венац, прстен по престен!
Наша Вера је Вечити Сан Великог Сневача, Песника и Створитеља.
0 коментара:
Постави коментар