Драган Симовић: Страх
Кад год изиђемо из свог Унутарњег Бића, из Суштаства, а то јесте Живи Бог у нама, тада, у трену, бивамо опхрвани и поробљени страхом. Испрва, за неко време, не препознајемо да се налазимо у пољу страха, да нас је страх зграбио, те да нас полако, али упорно, стеже и дави, да нас прожима и присваја, да смо у власти Леденог Бића Страха.
А страх полако нараста, увлачи се свуда у нас, осваја једно по једно чуло, а затим једно по једно наше тело, диже се од дна, креће од најнижег нам бића, и наставља да се успиње ка Врху, ка Највишем Теменом Жвиру, ка Језгру Душе и Духа, ка Божанском Уму у нама.
Поробљава чула и осећаје, осећања и мисли, управља нас, усмерава ка Тами, ка Пра Васељенској Студени и Грозоти, ка Најстрашнијој Пустоши и Најгрознијој Смрти.
А страх полако нараста, увлачи се свуда у нас, осваја једно по једно чуло, а затим једно по једно наше тело, диже се од дна, креће од најнижег нам бића, и наставља да се успиње ка Врху, ка Највишем Теменом Жвиру, ка Језгру Душе и Духа, ка Божанском Уму у нама.
Поробљава чула и осећаје, осећања и мисли, управља нас, усмерава ка Тами, ка Пра Васељенској Студени и Грозоти, ка Најстрашнијој Пустоши и Најгрознијој Смрти.
0 коментара:
Постави коментар