ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

Kako zaslužiti nebo

Не умем то да објасним, али док сам боравио у Небу нисам имао осећај времена. Као да је време стало, као да у Небу време не постоји. Ја то испрва нисам примећивао; ваљда нисам обраћао пажњу на то; а онда сам у једном тренутку појмио да ја горе не осећам протицање времена...На прилику, нисам знао да ли је јутро или вече, пролеће или јесен. И не само то...Но, доцније су ми објаснили. Рекоше ми да у небеском свету не постоји осећај протицања времена, мада време постоји само што је време у Небу, како су ми објаснили, некако растегљивије од нашег времена, због тих силних димензија Неба.

О летећим тањирима


Рецимо, како ја разумех бића од светлости, у Небо је нешто могло да се деси пре сто година, а имаш осећај да је то било пре пола сата...Или већ тако некако...Онда су ми опет рекли да у небесном свету нема старења, због сагласја свега са свим. Јербо, ако је све у сагласју са собом и другим, онда постоји сагласје и између живог бића и времена. Осећај времена, и старења, у земањском свету, рекоше ми, долази од несагласја свега са свим.



Потом сам их питао за летеће тањире: да ли постоје у Небу; одакле долазе; шта им је сврха? Рекоше ми да летећи тањири постоје у неким просторима Неба, али за путовања изван Неба, пошто у Небу путује властитом енергијом, преко духовних слика. На прилику, у Небу је довољно само створити у духу слику места где желиш бити - и већ си у трену тамо...На том принципу, отприлике,раде и летећи тањири, само у световима изван Неба.

Ја сам већ једном боравио у летећем тањиру и тада сам видео велике табле са светлосним дугметима, многе различитие инструменте и велике светлеће екране...Тада сам имао осећај да је све то од некаквог чудног материјала. Али, то је била варка, то сам тек доцније разумео. Речено ми је тада у Небу да летећи тањири путују на принципу духовних сила. Ево како. Летећи тањир и јесте и није од материјала, и јесте и није видљив...Она светлосна бића која желе да изблиза погледају наш земаљски свет, замисле слику, али живу слику, како су над земљом, али замисле и ту летелицу...Њима летелица не треба у Небу, јер су горе такве вибрације, али им летелица треба доцније кад се примакну земљи, због земљиних грубих вибрација...Дакле, летећи тањир бива видљив само кад се појави над земљом, на одређеној удаљености од земље, и то само, како сам разумео, под одређеним углом посматрања. Рецимо, ако се двојица нађу у пољу, један ће видети а други неће видети...Зашто? Зато што један гледа под једним, а други под другим углом...

Већ ми би речено да летећи тањири полазе из Неба и пролазе кроз духовни свет, да би се појавили у земаљском свету. Невидљиви су, даклем, све док се не примакну земљи, али чак и ту, у близини земље, могу да буду невидљиви ако желе. Онда ми је било јасно зашто неки људи виде, а неки, опет, не виде летеће тањире, као и то, зашто их ни један авион са земље не може да пресретне. Просто речено, летећи тањири су неухватљиви, необориви, не могу се ничим напасти са земље, ничим оборити, јербо су ти они као утваре, а нису утваре. Стварни су, али не у нашем земаљском смислу. Они су ти као и светлосна бића. Затим ми рекоше да је сврха летећих тањира исто што и сврха уметности. То баш нисам разумео, али тако ми рекоше.

Битност љубави

У Небу ми је све било и ново и препознатљиво у исти мах. Имаш тако чудан осећај...Не то не умем да објасним...Просто, имаш осећај да си негде где нигде ниси био, а онда осетиш и видиш, у следећем трену, да ти је све то однекуд познато.Питао сам да ли су они, светлосна бића, анђели о којима се приповеда у земаљском свету? Рекоше ми да их тако неки замишљају и виде. Онда сам их питао како они живе, чиме се баве, колика је и како се испољава љубав у Небу? Разумели су моје питање, па ми потпуно објаснише...Свако је, тако ми рекоше, стварао своје небо у Небу још за живота у земаљском свету. Значи, то што ја видим као Небо, то су намере, осећања и мисли. У неком другом небу све би било другојачије, боје, звуци, мириси, слике...Али је Небо - Небо! Нешто је опште, а нешто је различито...

Како сам доцније разумео, свако је у неком свом Небу и свако у Небу наставља да ради оно што је радио у земаљском свету...Свако и осећа и мисли онако, само што је сад у Небу посве слободан, нико га не омета, нико не прогони...Какав је коме био живот на земљи, такав је и у Небу, само још много богатији, јербо у Небу нема спутавања...Што се љубави тиче, у Небу је она још већа, још дубља, још моћнија...И у Небу се љубав испољава и показује на разне начине, а све у зависности од тога какав је љубав ових светлосних бића била у земаљском свету.

Знам да по неким светим књигама, а и цркве земаљске тако проповедају, не постоји телесна љубав међу анђелима у ствари нису ни мушко ни женско, већ напросто анђели...Онда ми она светлосна бића објаснише да је у питању само различито виђење; њих су таквим видели они који то проповедају, а други их опет другачије виде. Они који су за земљаског живота живели у браку и кроз брачни живот заслужили Небо, такви и у Небу живе удвоје. Опет, они који су за живота на земљи живели у самоћи, такав живот и у Небу настављају. Значи, све је ствар личног избора, личних намера...Једни живе овако, једни онако - о томе се у Небу не распрацља. Свако зна шта му је боље, шта му више одговара...

Не одрицање, већ сазревање


Занимало ме је како се заслужује Небо; шта човек треба да чини у земаљском свету, чиме да се бави, како да се понаша да би по одласку из земаљског света ушао у небесни свет?

Објаснили су ми потанко да Небо заслужују сви, чак и они који се не труде да га заслуже. Како ме је то у први мах збунило, светлосна бића наставише да ми причају и толкују...По одласку из земаљског живота сви улазе у Небо, мноштво Небеса...Али, свако иде у своје Небо, у Небо које је сам за живота земаљског стварао. Чак и оно што се назива паклом у земаљском свету, чак је и то Небо али тамно Небо...И не само то.Мноштво је Небеса, како рекосмо, и ту су још милиони милиона нијанси, јербо постоје милиони милиона оних што стварају властито Небо...

У земаљском свету много се греши - а то из цркве земаљске проповедају - што се мисли да треба бити јадан, тужан, очајан, да се треба одрицати свега, да треба патити и само патити да би се заслужило Небо. То је велика грешка. На прилику, неке се блуднице налазе у лепшем Небу од многих инока и испосника, па чак и светитеља...

Шта је најважније у земаљском животу? Најважније је љубити Господа Бога и љубити ближње своје као себе сама. Све друго из тога происходи. А љубити се Господ и љубити ближњи свој може вазда и у свакој прилици. Да би човек у земаљском животу ваљано љубио Бога и ближњег  свога, он не мора да се повлачи у пустињу, не мора да буде тужан и јадан...Значи, може да се жени и удаје, може да се радује и весели, може да живи овако или онако...Важно је да зна, важно је да љуби...

И још нешто. Важно је да уме искрено да прашта и искрено да се каје. А то је довољно. Цркве земаљске страшно греше, и можда су управо неке цркве на земљи највише људи унесрећиле, присиливши их да изаберу погрешан пут и погрешно Небо. У ствари, не постоји погрешно Небо - јербо ништа није погрешно - него у смислу да се противно својим намерама, свом унутарњем бићу, улази у ово или оно Небо.

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat