Budni smo budni
Будни
смо, будни!
Драган
Симовић
Има
тренутака када се човеку причини
да је над њим небо затворено;
да је остао посве сам, напуштен од свих
и од сваке божанске силе;
да му ниоткуда и ни од кога помоћи нема;
да је, попут испрепадане дивље звери,
сатеран у ступицу;
да за њега одвећ нема ни излаза нити
тајног пролаза;
да је заувек свршено с њим, те да му,
следствено томе, спаса више не има!
Али,
као што рекох, то траје само трен један!
Већ
у следећем часу, јави се посве опречно
осећање.
Заиста,
све је у нама, у језгру нашега божанског
бића.
Бог
нас никада не напушта, и никада нас, ни
на трептај један, не оставља самима!
У
таквим тренуцима, најважније је сачувати
разборитост и прибраност, која брзином
светлости происходи из вере и богопознања.
Вера
и богопознање
–
то јесте вечан живот у Живоме Богу!
Ми
нисмо никакав случај.
Ми
се нисмо тек случајно родили.
Ми
нисмо некаква правасељенска грешка.
Ми
смо са сврхом и смислом, не само у овоме,
већ и у свим иним световима.
Ко
је створио нас?
Ко
је родио
нас?
Ко
је родио све оне пре нас?
И
ко ће родити све оне после нас?
На
сва ова питања,
одговор је само један
–
Бог!
Чији
смо ми?
Ми
смо Божји!
Нама
се ништа не може догодити мимо Воље
Божје.
Ми
смо свом Родитељу веома драги и мили.
Штавише,
драги смо му и мили и онда кад грешимо,
и кад му леђа окрећемо.
Бог
нас никада, ни на трен један, не напушта.
Ако,
у тренуцима малодушности, помислимо и
кажемо, како нас је Бог напустио, то је
само замена теза
–
будући да смо ми напустили Бога а не Бог
нас!
Зашто
вам Песник све ово пише?
Зато
што нам у сретање долази време великих
искушења.
А
шта су велика искушења?
То
су велики испити за душе наше живе.
Како
и у свим земаљским школама, тако и у
Божјој школи, постоји време испита и
пропитивања ученика.
Да
се види колико смо марљиво учили, и како
смо савладали градива која смо од Бога
добили.
И
не само то, већ да се види колико, и како,
од оног што смо научили примењујемо у
свагдањем животу.
Све
оно што смо вековима учили и научили,
има само онда сврху и смисао ако живимо.
Вера
коју не живимо и није вера.
Знање
које не живимо и није знање.
Ако
истински живимо веру у Бога и знање о
Богу, онда смо, уистини, на Путу Светлости!
И
није важно само да живимо, већ је још
важније како живимо!
Управо
то како
живимо,
јесте наш лични душевни и духовни илити
светлосни
жиг!
Наша
личност у Божјој Личности!
По
томе како,
сваки се песник, сваки уметник, и сваки
Божји човек препознаје.
А
суштина свега овога јесте да будемо
будни!
Да
вазда и увек себе снова будимо.
Да
нам живот не пролази у спавању без снова!
0 коментара:
Постави коментар