ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

Парадигма Кљакић 1995 год.

САМОСВЕСТ ПРВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ:
СЛУЧАЈ БОЖАНСКИХ ПЕЛАСТА СА БАЛКАНА

Љубомир Кљакић

А.Р.К.А., Академија Нова, Булевар Николе Тесле 3, 11047 Београд

Право устројство ствари воли да се крије.
Невидљиви склоп јачи је од видљивог.
(Хераклит из Ефеса, звани Мрачни)

Све учење је модификација (може бити и побијање)
неког претходног знања и тиме, у крајњем случају,
неког урођеног знања.
(Карл Попер)

Резиме. Део интегрисаног корпуса наших данашњих знања, посебно квантна теорија, употребљена је овде за анализу односа који постоји између когнитивног простора могућности Питагорине Опште теорије Космоса и простора могућности Прве Цивилизације, простора који је ову теорију учинио вероватном. Прва Цивилизација и Питагорина теорија интерпретирају се као монадне структуре, односно као једнократне одлуке са елементима контигенције које постављају нове облике и симетрије, одређујући тако сва будућа збивања у просторима својих могућности. Ове две монадне структуре односе се једна према другој по принципу најмањег дејства: у простору могућности монаде знатнијег енергетског потенцијала очуван је потенцијал акумулиран у простору нижег енергетског капацитета. То нам омогућава да у оба простора могућности идентификујемо њихове основне обрасце. Резултат анализе показује да се фундаментални обрасци не мењају. Трансформише се само њихов енергетски капацитет. Зато се Прва Цивилизација може идентификовати као оптимална манифестација људске самосвести о синергијској структури Универзума и месту човека у тој структури. Прва Цивилизација је идентификована у подручју палеолитско-неолитске цивилизације Балкана, још прецизније у цивилизацији чији су најважнији локалитети Лепенски Вир и Винча. Простор могућности те цивилизације успоставља се током периода од 10.000 година. Овај простор је темељ и образац савремене цивилизације и њеног поља свести.





Кључне речи: монада, простор могућности, свест–самосвест, универзално и локално симболичко поље, интерактивна комуникациона мрежа, принцип најмањег дејства, триангуларни принцип раста, интегрисани простор–време, троструки идентитет: светлост–свест–свет, учење је сећање, двострука реалност, таласно манифестовање когнитивног капацитета цивилизације, Прва Цивилизација, Питагора.

I
Бертранд Расел изричито закључује да је Питагора (око 582–493. п.н.е.) један од интелектуално најутицајнијих људи који је икада живео. Делећи то мишљење, Милан Будимир скреће пажњу на значај утицаја првобитне балканске цивилизације, цивилизације Пеласта, "божанских Пеласта" како их назива Хомер, на висок Питагорин допринос историји људског рода. Питагора је, наиме, и сам потомак ових балканских старинаца.
Савремена филозофија и наука настоји да се концептуализује у оквиру појмовног и методолошког модела који је поставио Питагора.
Зашто је то тако?
То је стога јер је наш Питагора био први човек у познатој историји који је затечену интелектуалну традицију и њене искуствене, интуитивне и имагинативне резултате интегрисао и представио као кохерентну Општу теорију Космоса.
Питагорина теорија је резултат поступка свесне редукције свих облика манифестовања Космоса на незнатан број основних принципа. То су апстрактне структуре које се могу исказати бројевима, геометријским сликама и симетријама њихових елементарних односа. "Све је уређено на основу Броја", каже Питагора. То је манифестација индивидуалне само-свести о синергијској структури бескрајно малог и бескрајно великог, основним обрасцима те структуре и људском месту, улози и смислу у том бескрају.
Тај модел је узор и за савремене покушаје концептуализације једне Опште, Универзалне теорије, Теорије свега – Theory of Everything, ТОЕ. Данашња наука се, наиме, и даље налази у континууму могућности који је постављен Питагориним моделом.
У вези с тим, Расел закључује: "Оно што највише изненађује у савременој науци, јесте њен повратак питагорејству." И данас, наука покушава да разреши темељни и универзални парадокс који производи чињеница да сваком материјалном облику у чулном свету претходи његова идеална представа у свести, његов невидљиви, апстрактни и "непостојећи" архетип, ментална слика. Апстракција облика и конкретно манифестовани облик формирају простор алтернатива између две екстремно удаљене тачке: између  идентичности/постојања и неидентичности/непостојања. То је континуум могућности постојање–непостојање.
Број могућности који се ту успоставља је бесконачан. Сам простор је организован као простор од нулте до Н–димензионалности.
Ипак, апстракција и објекат су само две манифестације истог света. То је свет који се реализује између претежног непостојања и претежног постојања, на скали од нулте до Н–димензионалне структурираности. Он је интегрисана структура – синергија бескрајно малог и бескрајно великог Универзума. Само је још свест у стању да интегрише тај бескрајни простор и представи га у облику одговарајућег модела. Питагора је био први који је то учинио као филозоф и научник у данашњем смислу те речи. Његова Општа теорија Космоса је тренутак рађања науке и филозофије у савременом значењу тих појмова.

II
Током протеклих 2.500 година Питагорина Општа теорија Космоса има улогу теоријског архетипа, основног обрасца, монаде. То је стога што она представља типичан пример једнократне, контингентне одлуке. То је "трећа могућност", која затечени енергетски капацитет (овде је то локално поље свести, односно простор људске цивилизације) трансформише у енергетску потенцију вишег реда.
Ово нас обавезује да поставимо питање идентификовања простора могућности из кога је Питагорин корпускуларни скок био могућ. Тај простор алтернативе и сам је, X времена пре Питагоре, био успостављен неком претходном једнократном одлуком, манифестовањем неког претходног основног обрасца чији су облици и симетрије одређивали будући ток догађаја све до Питагоре и његовог доба. Треба, такође, имати у виду да се Питагорин корпускуларни скок у односу на хипотетичку монаду у чијем је простору могућности учињен, не односи као акт дисконтинуитета са "прошлошћу", нити као акт деструкције те "прошлости". Напротив.
Питагорина теорија, као (нови) архетип, односи се према архтипу простора из кога је изашла у складу са принципом најмањег дејства. Принцип најмањег дејства има универзално важење. Захваљујући деловању тог принципа било који систем (било који физички или хемијски систем, укључујући и читав Универзум), може да се трансформише из једног енергетског стања у друго са највећом могућом економичношћу рада првог реда.
То је онај рад који омогућава да се потенцијална енергија датог система увећа, а да се у поступку енергетског раста не изгуби потенцијал рада акумулиран у ранијем облику. Он, такође, не доводи до ентропије система, нити нарушава успостављену производњу енергије. Питагора је, уосталом, био први познати мислилац који је уочио универзално деловање тог принципа. За принцип најмањег дејства Ајнштајн каже да је "највеличанственија манифестација Закона броја који је наслутио Питагора."
Другим речима, Питагорина теорија као монада, односи се према монади простора у коме је успостављена као "трећа могућност", дакле са највећом могућом економичношћу рада првог реда. Са Питагором, потенцијална енергија претходне монаде и њеног простора је увећана, сачувана је енергија акумулирана у њеном "првобитном" облику, а она није доведена у стање максималне ентропије. У питању је однос два модела свести који је успостављен у пуном складу са универзалним принципом одржања и раста. Епохалност тог учинка једног филозофа и научника најбоље потврђује чињеница да је теорија коју је поставио остала сачувана као архетип током 2.500 година.
Током читавог периода од 2.500 протеклих година, не наилазимо ни на један несумњив доказ, посебно не такав који је и данас доступан, на основу кога недвосмислено можемо заључити да је Питагора било када публиковао своју теорију и тако је учинио приступачном тадашњој и потоњој интелектуалној заједници. Напротив, постоје бројни извештаји који изричито наводе да се Питагора свим силама трудио да теорија не изађе изван посвећеног круга његовог кротонског братства, као и они који говоре да је усмену интерпретацију својих схватања претпостављао сваком писаном тексту. У сваком случају, осим неколико каснијих вести и мноштва спекулација из потоњих времена, изгледа како ни један од наводних Питагориних радова није доступан најмање 2.000 година. Па ипак, његов теоријски модел до данас има улогу идеалног обрасца, архетипа Опште теорије Космоса.
Не треба да нас чуди овај парадокс наше интелектуалне историје. Да ово објасним.
Пошто је Питагорина Општа теорија у пуном складу са универзалним принципом најмањег дејства, и пошто она представља могући модел оптималног интегрисања бескрајног простора Универзума и његових темељних принципа и облика, онда то значи да се та теорија могла, такође оптимално, интегрисати са властитим предметом: као његова, готово идеално симетирчна, апстрактна и симболичка интерпретација. Тако су сви они који су после Питагоре декодирали Универзум и његове законитости, у овом или оном облику, у овој или оној мери, декодирали и интенцију, елементе или целину Питагорине теорије. Питагорина теорија се, дакле, открива у оној мери и у којој се наш когнитивни простор, као аутономно симболичко поље, налази у складу са Универзумом и његовим облицима као својим предметом.
То је "вертикално" својство овог теоријског архетипа. Разуме се, он поседује и "хоризонтално" својство.
Пошто је архетип могућ само онда када је постављен у пун склад са принципом најмањег дејства и триангуларним принципом раста, онда то значи да је његов садржај не само континуум нових могућности и њиховог енергетског потенцијала, него и континуум ранијих могућности, могућности оног простора из кога је и начињен тај корпускуларни искорак. Другим речима, садржај Питагорине теорије као архетипске структуре интегрише у себи (и) акумулирани енергетски потенцијал оне монаде и оног континуума могућности који је напуштен. Стара монада и њен простор могућности сачувани су у новој.
То су "вертикална" и "хоризонтална" својства архетипа. Обезбеђивањем тих својстава, обезбеђује се креативна, стваралачка потенција. У новој монади се, наиме, већ налази идеални образац следеће. Будућа монада (не) ће се манифестовати у складу са начелом неодређености.

I I I
Aurae Catena, Златни или Космички ланац је симболичка, митолошка или религиозна представа опште људске везе са астралним поретком Васељене. Сви познати симболички, митолошки, религиозни или мистички системи користе неки од бројних облика те представе.
Она је симбол двосмерног комуникационог канала чија је митска функција да обезбеди пресликавање астралног, небеског у земаљски поредак и да, с друге стране, омогући земаљску интервенцију у тај ред испуњен врховним законима и њиховим божанским представницима.
Као симобличка представа, Космички Ланац је знак кодираног сећања људског рода на сопствено космичко порекло, на његово место у синергији Универзума и на смисао властите улоге у том универзалном поретку ствари.
Са Питагором и његовом Општом теоријом Космоса ова се древна митолошка и симболичка представа трансформише у представу о духовној заједници одличника и мудраца међусобно повезаних спознајом тајне Космоса. Не случајно, традиција која се приписује нео-питагорејству и гностицизму апокрифног Хермеса Трисмагистра из I века н.е. у Александрији, у својој систематизацији ове апстрактне заједнице смештене у интегрисани простор Космоса и Свести, на првом месту види Хомера, песника велике балканске драме из II миленијума п.н.е. Велики песник је овде оличење небеске,  космичке, божанске моћи песништва и поезије, склада, лепоте и начела  тварања. Са Питагором, међутим, коме су такође приписивани и божански атрибути, ова митолошка симболичка заједница се дефинитивно персонификује и учвршћује за будућност читаве једне епохе.
Раније сам говорио о "вертикалном" својству Питагорине теорије. Aurae Catena, Космички ланац је друго име и за једно такво индивидуално својство. Другим речима, онај ко успе да артикулише модел оптималног интегрисања бескрајног простора Универзума и његових темељних облика и принципа и да се, на тај начин, интегрише са предметом властитог истраживања, производи Космички ланац и постаје део славног имагинарног братства. Стандардна визуелизација овог ретког догађаја – представа имагинарних лестава између Земље и Неба, по којима се пење човек настојећи да спозна коначне тајне Васељене – није сасвим прецизна. Пењање у вис по имагинарним лествама ослоњеним на Земљу и Небо, као симбол духовног просветљења, знања и моћи уоште, представља процес који је фактички обрнут. Јер, знање је сећање, па његово стицање заправо подразумева спуштање, дубоко испод појавности нашег чулног света.
Како год било, Космички ланац је симболичка представа скривених људских могућности.
Током европске Ренесансе, представа Aurae Catena је била обновљена пуном снагом и на трагу Питагорине Опште теорије. Исто је доживела и једна друга симболичка представа. То је Catena Mundi, Светски или Земаљски ланац. Као што је Космички ланац кодирана информација о интерактивном односу Космос–Човек–Космос, тако је и Земаљски ланац, Catena Mundi симбол кодираног сећања људског рода на заједничко порекло и на неуништивост његових земаљских, хоризонталних, исто тако интерактивних,
веза и комуникација. Catena Mundi је, такође, двосмерни комуникациони канал. То је оно "хоризонтално" својство Питагорине теорије.
Погледамо ли ове две симболичке представе као јединствену целину, препознајемо у њима – сме ли се рећи архаичну? – представу интерактивне мреже која се успоставља у простору дефинисаном релацијама између космичког и локалног, земаљског поља свести. Истовремено, то је представа о целини когнитивног простора који нам је на располагању. Тај простор је, на Земљи и Небу, бескрајан.
Реч је, дакле, о представи комплементарности космичког и локалног поља свести. Ова комплементарност је структурирана као интерактивна комуникациона мрежа. Њене симболичке представе су Aurae Catena и Catena Mundi.
Никола Тесла је такође био фамилијаран са овом мрежом. Године 1915, овако је објашњава: "Свако живо биће је склоп подешен на кружно кретање васионе. Мада је привидно под упливом само свог природног окружења, сфера спољног уплива протеже се до бескрајне удаљености. Нема сазвежђа и маглине, сунца или планете у свим дубинама бескрајног свемира, нити луталице на звезданим небесима а да нема неку контролу над његовом судбином – не у нејасном и опсеном смислу астрологије, већ у тврдом и чињеничком значењу физичке науке.
И више од тога се може рећи. Нема ничега обдареног животом у целом овом свету – од човека, који овладава стихијама, до најумртвљенијег створења – а да се не таласа на махове. Увек када се тело рађа из силе, ма било и бескрајно мало, космичка равнотежа је нарушена и происходи свеопште кретање...
Отуда је све што постоји, органско или неорганско, покренуто или инертно, пријемчиво на спољашње дражи. Између нема јаза, прекида континуитета неког посебног и одвојеног покретача живота. Исти закони владају свом материјом, сва васиона је жива." (подвл. Љ.К.)
Питагора је био један од најуспешнијих путника кроз ову мрежу у познатој људској историји. Резултат његовог путовања јесте кохерентна Општа теорија Космоса која је пре 2.500 година постављена као монада.
Монада је тачка идеалног пресека реалности Космичког и реалности Земаљског ланца. Као идеални централни поредак, она властити простор могућности образује између две своје екстремно удаљене и подједнако вероватне алтернативе – између алтернативе да се њен капацитет манифестује и алтернативе да се ова манифестација не догоди. У том простору, монада далекосежно одређује све будуће догађаје. Ова њена особина темељи се на чињеници да истовремено интегрише "прошлост", "садашњост" и "будућност", већ у складу са принципом најмањег дејства и триангуларним принципом раста.
Као тачка идеалног пресека две реалности, монада је и једна и друга реалност у истом "тренутку". Она истовремено представља, одржава и производи две  осебне реалности захваљујући томе што интегрише њихов "прошли", садашњи" и "будући" облик. Стога се монада истовремено структурира:
а) као симболичко поља нулте димензије, односно као апстрактни свет апстрактних облика, свет Идеја;
б) као свет вишедимензионалне манифестности, свет Објеката.
И један и други основни облик успостављају простор алтернатива између удаљених тачака постојања и непостојања. Зато је монада простор могућности који је успостављен интегрисањем две реалности и њихових екстремних потенцијала. На тај начин монаСамосвест успева да реализује своју улогу и сврху свог постојања: да очува и репродукује ову парадоксалну структуру универзалне синергије. Њено основно својство је својство интегрисања апстрактног и конкретног капацитета простор–времена.
Питагорин теоријски модел поседује ово интегративно својство. Зато је тај модел могао да се успостави као монада, односно као нови централни поредак новог простора могућности. Разуме се, ово важи и за монаду којом је омогућен Питагорин модел. За ову претходну монаду и њен простор, Питагорин модел је корпускуларни скок у правцу треће могућности.

IV
У складу са универзалним важењем принципа најмањег дејства, свака нова монада представља акт трансформисања неког континуума могућности у енергетски статус вишег реда. У тој трансформацији претходно акумулирана енергија остаје очувана.
Питагорина Општа теорија Космоса такође се односи према простору могућности који је напустила као једнократна контигентна одлука са највећом могућом економичношћу првог реда.
"Прошли" централни поредак је сачуван у "садашњем" у истој мери у којој је у њему већ постављена могућност "будућег" централног поретка. Ова три енергетска потенцијала представљају целовит, интегрисани континуум: конкретни корпускуларни пакет могућности и интегрални простор његових манифестација. То је један које је три.
У оквиру тог простора интегрисане "прошлости", "садашњости" и "будућности", трага се за монадном структуром за коју је Питагорин модел "трећа могућност".
Шта може бити та монада и њен простор алтернатива?
То може бити манифестовани образац људске цивилизације која "одмах" демонстрира самосвест о синергијској структури Универзума и месту човека у тој структури. Ова монада, дакле, може бити само она цивилизација која се у стварном животу успоставља као облик у идеално симетричном односу са својим основним апстрактним обрасцем. Она је тачка идеалног пресека Космичког и Земаљског ланца, лоцирана у обе димензије ове две реалности, па стога истовремено манифестована и као Идеја и као Објекат. Оно што је разликује од наредне монаде је нижи квантум акумулираног енергетског потенцијала. Треба да имамо у виду ову њену двострукост: она је истовремено архетип цивилизације и цивилизација архетип.
Зато је потребно да се у потрагу за том монадном структуром упутимо имајући претходно у свести јасну слику апстрактног обрасца, односно архетипа цивилизације.
Бертранд Расел нас добро упућује у једну овакву неопходност када,  интерпретирајући Питагору, подсећа да се "савршени ... троугао не може нацртати". Као идеалну апстракцију, њега можемо видети само "духовним оком". Ова опаска има опште значење у историји људске свести и историји науке посебно. Доследан у примени овог потенцијала само–свести био је Никола Тесла. Сви његови проналасци и открића постављени су у односе оптималне идентичности са апстрактним сликама (тих истих проналазака и открића), које је уобличио и видео својим "духовним оком."
Догодило се да је и мени властито "духовно око" омогућило да јасно видим "савршени троугао" који се "не може нацртати", у овом случају архетип  цивилизације као идеални, апстрактни образац. Тако је идентификација цивилизације архетипа постала и лакша и извеснија.

(О претходном, в. Сл. 1)





Слика 1. Апстрактни образац триангуларног принципа раста и принципа
најмањег дејства на примеру трансформационе спирале универзума.

Преостало је још "само" то да се њена идеално апстрактна слика упореди са корпусом наших данашњих знања о историји људске цивилизације, да се тај компаративни поступак утемељи на резултатима савремене науке и интерпретира као једноставан теоријски модел.
Када сам у извесном одсечку опште историје људске цивилизације препознао конкретну просторно–временску структуру која се оптимално поклапа са сликом коју сам видео "духовним оком", то је био први индикатор који је налагао да се та коинциденција, тај синхроницитет између Идеје и Објекта, скрупулозно испита.
Пратећи бројне трагове и индиције, користећи расположиви корпус нашег данашњег знања, истражујући уочену коинциденцију и синхроницитет, дошао сам до закључка да се цивилизација архетипа "скрива" у простору палеолитско-неолитске цивилизације Централног Балкана, његових поморја и речних долина. То је онај простор цивилизације који савремена наука назива Старом или Првом Европом. Следећи интенције принципа најмањег дејства, мислим да је примереније назвати га Првом Цивилизацијом. Ово ће касније бити објашњено.

V
Садржај аутономног симболичког поља тог простора симболички је представљен сликама Аурае Цатена и Catena Mundi. Велики истраживач балканске биосфере, антрополог и географ Јован Цвијић подсећа на чињеницу да је током Ренесансе простор Балканског полуострва поново називан Catena Mundi, Земаљски ланац, Светски ланац,
Светске вериге. Овим именовањем простор је дифинисан у обе своје димензије: као простор манифестоване биосфере и као аутономно симболичко поље. И у једном и у другом облику то је централни простор: тачка пресека гео-биолошких, климатолошких и социјално-историјских комуникација између три континента – Европа, Азија и Африка и, с друге стране, тачка пресека локалних интерактивних комуникационих мрежа та три континента. Као тачка пресека, као централни простор, то подручје се налази у сталној интерактивној комуникацији са три континента посредством властитог аутономног
симболичког поља. Зато је названо Catena Mundi, Земаљски ланац.
Исконска представа Космичког ланца, Aurae Catena персонификована је у истом простору: Хомер, Питагора и даље. Персонификација је била акт индивидуализације нагомиланог колективног искуства носилаца првобитне балканске цивилизације. Акт персонификације могао је бити спроведен само са представом која је већ постојала.
Ова стандардна интерпретација Космичког ланца налази, дакле, да је његов земаљски ослонац такође на Балкану. После богова који репрезентују људску везу са Васељеном, песник балканске драме Хомер, први је човек у том низу. Разлог тог првенства је његов песнички опус: интегрисани континуум људских и божанских могућности, могућности Земље и Космоса интерпретиран снагом поетске имагинације и њених симболичких облика.
Континуум могућности Космос–Земља, свет истовремено божански и људски, Хомер интерпретира као епски драматичну напетост у простору балканске историје и њених основних образаца. С разлогом је Хомерова епска интерпретација смештена у простор аутономног симболичког поља Прве Цивилизације и у простор дисторзије и манифестације њених основних облика. То је балканско-анадолски и апенински простор. Простор ова три полуострва је простор успостављања монадне структуре Прве Цивилизације и простор дисторзије њених основних облика.

(У вези овога, в. Сл. 2)
Слика 2. Прва цивилизација и земаљска интерактивна мрежа

АКТУЕЛНО САДА АВАЛСКИ ПРОСТОРНИ КРСТ НА ГРОБУ НЕЗНАНОГ ЈУНАКА
2014 година





Разуме се, сва питања везана за Хомерове епове и данас су отворена: географија древног Илија је спорна исто онолико колико и време митског рата, чак је и личност самог песника предмет спорова и оспоравања; сигурно је само то да је у Илијади и Одисеји записана и кодификована много старија усмена традиција; бројне индиције говоре у прилог оних теорија које као место рађања те традиције идентификују подручје централног Балкана...
Неколико стотина година после Хомера, Питагора је своју Општу теорију формулисао у истом простору и унутар идентичне духовне традиције. Разлика између две интерпретације је методолошке природе. Хомер је реалност универзалног, космичког симболичког поља (богови и људи на Небу и Земљи и везе међу њима), опевао као стварност балканско-анадолске, локално манифестоване реалности. Насупрот њему, Питагора је реалност локално манифестованог света (у троуглу Балкан, Анадол, Апенини и интерактивне везе тог географског троугла са Египтом или Вавилоном) редуковао и интегрисао као реалност универзалног, космичког симболичког поља. Оба су поступка комплементарна, па не треба да чуди екстравагантно настојање Игњата Ђурђевића да докаже како је Питагора стварни аутор Илијаде и Одисеје.
За основни правац овог рада битније је, међутим, нешто друго. То је, као што видимо, тврда чињеница да се један те исти географски и когнитивни простор именује двема симболичким представама: Балкан је "тачка" у коју су смештени Космички и Земаљски ланац. То значи да у том простору можемо декодирати и ону тачку њиховог идеалног пресека, односно монадну структуру као архетип цивилизације и као цивилизацију архетип.
Архетип цивилизације јесте информациона матрица коју можемо представити као апстрактну структуру, као геометријску слику основних облика, стања, интерференција и кретања. Цивилизација архетип је она манифестација апстрактно структурираног обрасца у простору са четири или више димензија, чије је одступање од централног поретка најмање могуће. Монада је простор интегрисања ове две структуре. Космички и Земаљски ланац су симболичке представе таквог простора могућности. У тачки њиховог пресека "скрива" се сама монада.
Тачка идеалног пресека Космичког и Земаљског ланца за којом трагамо, налази се у Лепенском Виру. То је име увале у средишту Ђердапа. Она је смештена у подручју Гвоздених Врата на десној обали Дунава, између Коршо брда које је наткриљује с те стране и окомитих стена Трескавице која се надвисује на левој обали велике реке.
Лепенски Вир је географски простор монадне структуре која је успоставила континуум могућности из кога је Питагора начинио онај епохални светлосни искорак. Тај простор могућности представља континуум цивилизације чија су два основна и најутицајнија облика и временска одсечка, по локалитетима првобитних археолошких идентификација, названа Лепенски Вир и Винча. Континуум Лепенски Вир – Винча покрива простор централног Балкана, средњег Подунавља и три поморја Јадранског, Егејског и Црног мора – у периоду од цца. 12.000 година п.н.е. до око 2.000 године п.н.е., дакле око 10.000 година. Овај простор могућности називам Прва Цивилизација.

Дисторзија основних образаца, облика и интерференција симболичког поља Лепенски Вир – Винча може се пратити широм глобуса. Каснији антички извештаји – од VIII века п.н.е. – чувају успомену на ову епоху називајући је Златним добом, а њене носиоце Пеластима или Пелазгима или Божанским Старинцима, како каже Хомер.
То је простор–време Прве Цивилизације и њених носилаца.

VI
Случај Лепенског Вира је ексцентричан, сасвим особен случај једнократне контигентне одлуке која је произведена као "трећа могућност" у простору "паковања" могућности људске цивилизације, односно планетарне биосфере уопште, током више стотина хиљада година. Време успостављања "првобитне" структуре тог простора губи се у периоду од 5 милијарди година пре нашег времена.
Ритмичко распадање и поновно успостављање земаљског магнетног поља, померање њених магнетних и гравитационих полова и ритмичке промене до којих су та померања доводила у клими планете, посебно с обзиром на промене нагиба Земљине гравитационе осе у односу на Сунце, промене конфигурације континенталних маса и водених површина, гео-физички, гео-хемијски и биогеохемијски процеси којима је мењан састав атмосфере или се утицало на трансформације геолошких формација, развој и нестанак бројних облика биљног и животињског света... итд. представљају најмаркантније факторе профилисања простора локалних планетарних могућности, па тако и њене локалне биосфере.
То су фактори са пресудним утицајем на облике њеног трансформисања, као и на процес упостављеног локалног поља свести.
Током последњих 5 милиона година посведочен је развој више облика људске врсте и њене цивилизације. Тим облицима (Australopithecus, Homo habilis, Homo erectus, Homo sapiens) и њиховим трансформационим епохама комплементарни су процеси трансформисања укупне биосфере. Оба тока трансформација су, наиме, облици у којима се манифестује иста синергијска структура. У питању је, зато, један општи трансформациони процес, односно континуум трансформација. Он се само–регулише на основу универзалног важења принципа најмањег дејства и триангуларног принципа раста. Стога се у свакој од његових аутономних и специфичних манифестација, на микро и макро нивоу, интегрише информациона матрица "прошлости", "садашњости" и "будућности" укупног ланца промене и свих његових облика.
Погледамо ли на тај континуум трансформација са довољне дистанце видећемо га као процес планетарног оживљавања и снажења локалног поља свести. Током историје своје манифестованости у вишедимензионалном простору локалног Космоса, наша планета је превалила ванредно узбудљив пут од статуса претежно неживог до претежно живог објекта у интерактивној мрежи Космоса. Са човеком, она је демонстрирала енергетски потенцијал за аутономну производњу примарног симболичког поља које представља саму суштину космичке интерактивне мреже.
Али, да би се тај потенцијал реализовао, било је потребно да облици његове реализације буду у оптималној сагласности са основним облицима, стањима и релацијама чијим дејством се само–успоставља космичка интерактивна мрежа, односно универзално симболичко поље. Принцип најмањег дејства, триангуларни принцип раста и начело неодређености, регулишу тај простор (не)успешних демонстрација овог основног људског потенцијала. Апликујемо ли те принципе на данас доступна знања о укупној људској историји и употребимо ли их као методолошке и аналитичке инструменте, моћи ћемо да дефинишемо прихватљив теоријски модел за реконструкцију тог процеса.
Случај Лепенског Вира је веома добар пример да се ово покаже.
Стандардна археолошка систематизација сугерише да је претежан део људске историје ваљао да буде "инвестиран" у мукотрпно и споро акумулирање потенцијала који би демонстрацију овог основног људског потенцијала учинио оптимално вероватним. То значи да је људска историја "инвестирана" у успостављање такве властите структурираности која ће омогућити релацију идеалне идентичности између апстрактног обрасца тог капацитета аутономне производње примарног симболичког поља и облика у којима се он манифестује.
Овај напор је документован на самом почетку људске историје.
Ноам Чомски је, унутар простора когнитивних могућности који је поставио Питагора, а на трагу увида Бертранда Расела, пошао од закључка о урођеним менталним капацитетима човека. На тој основи, Чомски је поставио своју трансформационо-генеративну теорију језика. Једино тако, могао је да у простору лингвистике разреши класични проблем на који подсећа у једном од својих радова: "Од Платона до данас, озбиљне филозофе збуњује и интригира питање које је Бертранд Расел у једном од својих каснијих дела (мисли се на Хуман Кноwледге из 1948, прим. Љ.К.) овако срочио: 'Како то да су људска бића, чији су додири са светом краткотрајни, лични и ограничени, упркос томе кадра да знају онолико колико знају?'"
Потенцијал људског знања, односно потенцијал људске свести, јесте облик демонстрирања могућности локалне биосфере да се у космичкој интерактивној мрежи структурира као аутономан произвођач примарног симболичког поља. Тај потенцијал је основни садржај кодираних информација у људском ДНК. У људском ДНК је, наиме, "упакована" основна информатичка матрица синергијске структуре Универзума и његових основних облика: релација Идеја–Објекат, интегрисани простор–време, интегрисани трансформациони континуум постављен између претежно неживих и претежно живих облика, симетрије и скупови симетрија... Самосвест о садржају тог пакета је акт открића људског капацитета и његовог смисла. То је људски когнитивни капацитет. Зато су Питагора, Платон и други, а видели смо и Чомски, нашли да је учење заправо сећање.
Ниво достигнутог знања је ниво самосвести о људском когнитивном капацитету. Тај капацитет је кодирана информација записана у ДНК и манифестована у "тренутку" када се на планети јављају први хоминиди. Тај "тренутак" је представљао корпускуларни скок - искорак у трећу могућност из континуума алтернатива успостављеног између претежно неживих и претежно живих облика дотадашње биосфере.
Тако се биосфера структурира као енергетски потенцијал вишег реда, као могућност аутономне производње примарног симобличког поља. Могућност аутономне производње примарног симболичког поља је манифестација потенцијала људске свести да интегрише информациону матрицу Универзума, његову синергијску структуру и облике у укупни простор–време његове "прошлости", "садашњости" и "будућности". У складу са начелом неодређености, моћ интегрисања Универзума отвара перспективу успостављања вишег енергетског капацитета самог Универзума.
Простор ових могућности истовремено је "лоциран" у реалности поља свести и реалности чулног света. То су комплементарне реалности чију историју називамо историјом човека, светског друштва, цивилизације или историјом (нашег) света.
Она се истовремено манифестује и као честица и као талас, а њено кретање има карактер динамичког таласног обрасца: материја–енергија цивилизације јавља се истовремено као дисконтинуирана честица и континуирано поље.
То је облик структурирања информационог капацитета људског света у реалном свету поља свести, свету идеја и у реалности објеката манифестованог света.
Манифестујући се и као честица или корпускула и као талас или образац  таласног кретања, цивилизација са својим информационим капацитетом демонстрира основну структурну идентичност са структуром светлости. Ова идентичност је резултат структурирања самог поља свести.
Свест је, наиме, структурирана као и светлост: корпускула и талас истовремено.
Стога, ми имамо посла са феноменом троструког идентитета: светлост–свест–свет, један који је три, три који је један.
Тростуруки идентитет се манифестује као синергијски садржај у сваком оном "тренутку" историје светског друштва када је долазило до корпускуларних искорака у трећу могућност и до структурирања неке нове монаде за неки нови простор људских алтернатива.
Разуме се, то је случај (и) монадне структуре Прве Цивилизације и њеног простора могућности током 10.000 година. На стандардној временској скали људске историје, то је тачка простор–времена која интегрише "прошлост", "садашњост" и "будућност" универзалне интерактивне мреже Космичког и Земаљског ланца. Троструки идентитет светлост–свест–свет идеално је успостављен у тој тачки простор–времена као нови централни поредак.
Његови основни облици и симетрије далекосежно одређују ток свих будућих догађаја у простору алтернатива који је поставио. Лепенски Вир је идентификован као ова тачка простор–времена. Модел људске само–свести који је у њој структуриран представља информациону матрицу људске цивилизације какву данас познајемо.
Интегрисаност укупног простор–времена је природно стање тог модела само–свести. Информациони пакети универзалног и локалног поља свести: поља космичких, сунчевих, електромагнетских, водених, гео-физичких и био-хемијских информационих таласа, интегрисана су и манифестована у цивилизацији Лепенског Вира као оптимална потенција. Заједница је самосвесно организована у складу са основним обрасцем оптималног одржања и раста енергије, у складу са триангуларним принципом раста. То значи да је когнитивни капацитет Лепенског Вира успостављен као подручје оптималне идентичности између оног Раселовог "савршеног троугла" који се може видети само "духовним оком" и четвородимензионалног простора могућности да се тај идеални образац манифестује.
"Савршени троугао" триангуларног принципа раста у Лепенском Виру се употребљава као основни образац аутономне производње примарног симболичког поља.
Зато је Прва Цивилизација структурирана по правилима синергијско-енергетске геометрије, сyнергетиц-енергетиц геометрy, како је ова геометрија оптималног паковања сфера названа половином XX века наше ере.

VII
Синергијско-енергетска геометрија Лепенског Вира је геометрија Универзума и његове синергијске структуре. То је геометрија златног пресека. Њена примена у простору цивилизације Лепенског Вира представља акт самосвесног пресликавања Космичког у Земаљски трансфромациони ланац, астралног у терестијални поредак. Примена синергијско-енергетске геометрије идентификована је као основни образац дефинисања простора–времена на локалитетима ове цивилизације и у подручју дисторзије њених образаца. Основни облик геометрије овако структурираног централног поретка је правилни једнакостранични троугао. То се посебно манифестује у урбанистичко-архитектонској организацији простора, у начину сахрањивања и у симболичком систему комуникација.
Стамбени модули цивилизације Лепенског Вира су пројектовани методом триангулације.
То су простори дефинисани у облику тростране правилне пирамиде која се у исто време поставља у обе реалности: она је реални објекат у чулном свету оптимално интегрисан са својим идеалним геометирјским архетипом из света идеја. Основица тих објеката је правилно троугаоно поље произведено посебним технолошким поступком.
Преминули су сахрањивани у положају чији је идеални геометријски облик, такође, правилни једнакостранични троугао. Симболички системи комуницирања – систем знаковног писма, стандардизовани визуелни симболи на предметима свакодневне употребе – исто тако су изведени из правилног једнакостраничног троугла као основног модела. Знаци Α, Δ и Λ имају посебан статус у том симболичком систему.
На основу свих ових основних манифестација самосвести Прве Цивилизације, јасно је да се тај модел самосвести структурирао као онај Раселов "савршени троугао". Њега су носиоци Прве Цивилизације јасно видели својим "духовним оком". Простор властитих могућности у вишедимензионалном свету организовали су у складу са тим идеалним геометријским обликом као узором. Зато је правилни једнакостранични троугао основни симбол Прве Цивилизације у оба света њене реалности, у реалности Идеја и у реалности Објеката.
Скуп основних облика манифестовања триангуларног принципа раста Универзума оптимално је "пресликан" у скупу триангуларних образаца Прве Цивилизације. "Савршени троугао" Лепенског Вира и "савршени троугао" Универзума успостављају идеалну синергијску структуру у простору интерактивне комуникационе мреже, односно у реалности света Идеја и димензијама те реалности. Идеална симетричност може се, као и сам "савршени троугао", видети само из координата интерактивне комуникационе мреже, дакле "духовним оком". То је когнитивни капацитет самосвести. Видимо да је капацитет самосвести људи Прве Цивилизације био манифестован као висок потенцијал њиховог "духовног вида".
Иако су основни обрасци, апстракције облика и релација, скривени иза својих манифестованих облика у вишедимензионалном чулном свету, јер "право устројство ствари воли да се крије" како каже Хераклит, повремено их је могуће идентификовати. Ти ретки тренуци се манифестују као корпускуларни, светлосни скокови у трећу могућност. Они конституишу нове монадне структуре дугорочно и далекосежно одређујћи будући ток збивања. Случај Прве Цивилизације представља изразит случај идентификовања и коришћења чистих основних образаца. Као цивилизација чистих основних образаца, она је и сама архетип, монада интегрисаног простор–времена, његове "прошлости", "садашњости" и "будућности. Таласно и корпускуларно кретање информационог капацитета Прве Цивилизације представља ширење њеног поља интегрисаних, симболички структурираних матрица у "хоризонталном" и "вертикалном" простору интерактивне информационе мреже.
Космички и Земаљски ланац су комуникациони простор Прве Цивилизације. Она је актер ширења и јачања тог когнитивног простора.
Следствено, Прва Цивилизација је у исто време и пријемна и емисиона станица тог простора: универзално и локално симболичко поље интегришу се у тој тачки. Прва Цивилизација је, дакле, у интерактивном односу са космичким и локално земаљским комуникационим простором. То је, видели смо, простор двоструке реалности – свет Идеја и свет Објеката. У случају Прве Цивилизације, идентификован је капацитет њене самосвести за активно учешће у комуникационом простору апстракција обе реалности.
Ово се може илустровати данас познатим појавама манифестовања триангуларног принципа раста у простору нашег Суначевог система и на самој Земљи. Без обзира на то да ли су пирамидалне структуре на Марсу (област Сидонија, планина Олимп итд.) или на Месецу, резултат манифестовања универзалног или локалног симболичког поља, јасно је да можемо идентификовати геометрију идентичности између тих објеката и триангуларно структуриране цивилизације Лепенског Вира. У локалним земаљским условима таква идентификација је несумњиво лакша. Шта, у вези с тим, говори релација између правилних троугаоних пирамида за живе у Лепенском Виру, пирамида које су "рођене" током пребореалне фазе постглацијалног доба, односно на почетку холоцена савремене геолошке епохе (око 14.000 године пре нашег времена) и правилних четвоространих пирамида за мртве, које у Египту почињу да граде од око 5.000 године пре нашег времена? Та релација говори о простору дисторзије информационих пакета Прве Цивилизације, као и о простору манифестовања тих матрица.
Бројне хронолошке неподударности и недоумице које може изазвати једна оваква реконструкција интерактивне мреже на Земљи и на Небу, не треба да нас обесхрабри. Имамо посла са феноменом интегрисаног простор–времена и са варијацијама тог феномена. Универзалне хронологије су засноване на игнорисању појава "успореног" или "убрзаног" кретања времена уопште, а времена локалних простора посебно. Добар пример за ово су савремене пелеолитско–неолитске заједнице на Папуи Новој Гвинеји. И деведесетих година XX века, на Папуи Новој Гвинеји користе се фигурине које су идентичне онима из епохе балканске Винче од VIIII миленијума п.н.е. Како било да било, компаративна анализа "природних" и "вештачких" артефаката познатог простор–времена на Земљи и Небу, омогућава нам да идентификујемо интерактивну комуникациону мрежу и место Прве Цивилизације у тој мрежи.
У Питагориној класификацији основних геометријских облика и објеката, у класификацији коју имамо да захвалимо сачуваним Платоновим списима, троугао је фундаментални образац, а тетрахедрон, правилна тространа пирамида је симбол ватре, односно светлости, односно свести. Савремена квантна теорија објашњава простор могућности манифестовања неке појаве као континуум алтернатива између "да" и "не". Бескрајни број могућих комбинација две основне и екстремно удаљене алтернативне тачке не структурира се као твар, него као простор корпускуларних, дакле светлосних, информационих таласа о могућим енергетским манифестацијама. Акт сваке манифестације представља случај искорака у трећу могућност. Да би се нешто манифестовало на релацији између тачке А и тачке Б неког простора, оно мора проширити тај простор успостављањем тачке Ц. Успостављање тачке Ц је корпускуларни или светлосни скок. Геометрија Лепенског Вира је манифестација једног таквог скока. То је манифестација светлости, односно свести. Правилни једнакостранични торугао и тетрахедрон, правилна тространа пирамида су основни обрасци, облици и симболи таквог централног поретка. Код Питагоре и његових настављача, у центру Космоса се налази ватра, дакле светлост, дакле свест. Симбол центра Космоса је правилна тространа пирамида, тетрахедрон. За данашњу науку, та структура је триангуларни принцип раста манифестована као корпускуларни простор алтернатива и светлосног искорака у трећу могућност.
У сваком случају, симболички језици прве и данашње науке идентификују идентичне основне облике у оба члана овде интерпретиране синергијске структуре: правилни једнакостранични троугао и тетрахедрон у Лепенском Виру и на "почетку" универзалног простор–времена нашег Космоса (в. Сл. 3).
Можда је ово скривени смисао оне приповести извесног "варварина" о којој нас у I веку н.е. извештава Плутарх.
Реч је о "варвариновој" геометријској апстракцији Универзума која почива на тврдњи да постоје укупно 183 света. Они су распоређени у облику правилног једнакостраничног троугла са шездесет светова на свакој страни, док су преостала три света постављена на сваки од углова троугла. Светови се међусобно лако додирују и, истовремено, сви заједно, крећу "кружећи као у колу". Унутрашња површина тог троугла је "заједничко огњиште свих светова". Зове се Поље истине. У том универзалном Пољу истине "непомично леже принципи, облици и узроци свега што је било и што ће бити, а око њих је вечност из које као да отиче време јурећи према световима".


Слика 3. Неки примери триангуларних структура у локалној интерактивној мрежи нашег Сунчевог система.


СРБСКИ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ТЕТРАЕДАР


КОСМИЧКИ ТЕТРАЕДРИ







Ова касна неопитагорејска представа из И века н.е., у основи се не разликује од интерпретативног модела данашње квантне физике. Поље истине са становшта савремене науке представља једнократну, контигентну одлуку – монаду, архетип – која поставља нове облике и симетрије и на тај начин далекосежно одређује наредни циклус збивања, све до испуњења његовог енергетског оптимума и трансформације у наредну монадну структуру и њен простор могућности. Као леп пример контигентне једнократне одлуке у историји људске цивилизације наш Лепенски Вир и сам представља Поље истине, односно скуп основних образаца и симетрија којима је одређен будући ток догађаја. Вероватноћа за Питагорину Општу теорију Космоса постављена је у том Пољу истине.
Са ваљаним разлозима, Прву Цивилизацију и њено Поље истине знатно каснији антички извори памте као Златно доба људског рода. Разуме се да носиоци те цивилизације такође уживају висок углед. Они су упамћени као балкански Старинци или Пеласти, односно Пелазги како их транскрибује хеленска архивистика и потоња историографија до наших дана.
Интерпретирани теоријски модел омогућава нам да дефинишемо когнитивну стратегију учења као сећања на обе скале интерактивне комуникационе мреже. Тај модел је апстрактни образац интегрисања укупног простора–времена и његове "прошлости", "садашњости" и "будућности". Ово блиско паковање сфера оптимално је могуће у простору синергијско-енергетске геометрије. Манифестовање тог оптимума је облик демонстрирања људске самосвести. На примеру блиско пакованих сфера Питагорине Опште теорије Космоса и модела самосвести Прве Цивилизације, показане су аналитичке и интегративне могућности овог модела. Он је резултат синергијског структурирања данашњег расположивог знања. Показано је, међутим, да се "древно" знање у битном не разликује од онога што називамо модерном науком и филозофијом. У основи, ову разлику и не можемо успоставити. Јер, и један и други когнитивни корпус односе се према идентичној синергијској структури бескрајно малог и бескрајно великог Универзума: оба су манифестације облика истог поља људских могућности. Простор могућности цивилизације какву данас имамо постављен је монадном структуром Прве Цивилизације: Лепенски Вир – Винча.
Од "тренутка" манифестовања монадне структуре Прве Цивилизације, можемо реконструисати основни образац и простор дисторзије облика њеног поља свести.
Употребљени теоријски модел такође омогућава да установимо место Прве Цивилизације у универзалној интерактивној мрежи, односно њен укупни интегративни потенцијал.
Прва Цивилизација је манифестована као процес оптималног "пресликавања" основних облика синергије Универзума у локални земаљски поредак. Зато је њен простор могућности још на делу. Кроз историју, ми можемо пратити процес нарастања тог енергетског капацитета, али и процесе његове фрагментације, индивидуализације и удаљавања од матичног централног поретка. Чињеница је, међутим, да је тај енергетски капацитет и даље далекосежно одређен основним обрасцима и симетријама који су постављени монадом Прве Цивилизације. То показује Питагорина теорија. Монадно структурирана, ова теорија је манифестација оптималног потенцијала индивидуализоване људске самосвести унутар простора могућности Прве Цивилизације. Питагорин модел је акт енергетског раста тог простора.
Најзад, треба констатовати да је овде примењени модел показао продуктивне димензије покушаја да се доступна научна знања и потенцијали индивидуалне самосвести интегришу и интегрално примене. То је пут заснивања нове парадигме, новог теоријског модела.
Ова перспектива блиског паковања когнитивних сфера различитих научних дисциплина у једну синергијску структуру, враћа нас, међутим, на сам почетак научног и филозофског мишљења. Заиста, модел првобитног јединства наука и филозофије данас се може успоставити као оптимална потенција акумулиране енергије укупног планетарног поља свести.

Београд – Cambridge – Београд
мај – октобар, 1995.

ПРЕПОРУЧЕНА ЛИТЕРАТУРА
[1] B.Bearly and P.Budlow, eds., The Philosophy of Mind (MIT Press, Cambridge, 1992).
[2] A.Benac, ed., Praistorija jugoslovenskih zemalja, I–V (ANUBIH – Centar za balkanološka ispitivanja, Sarajevo, 1979–1987).
[3] M.Budimir, Sa balkanskih istočnika (SKZ, Beograd, 1969).
[4] F.Broudel, Ecrits sur l'Histoire (Paris, 1969); prevedeno i kod nas: Spisi o istoriji (SKZ, Beograd, 1992).
[5] G.Burenhult, People of the Stone Age – Hunter – Gatherers and Early Farmers (American Museum of Natural History and Harper Collins, San Francisco and New York, 1993).
[6] F.Capra, The Tao of Physics (Fontana/Collins, New York, 1976); prevedeno i kod nas: Tao fizike (Opus, Beograd, 1989).
[7] J.L.Casti, Paradigms Lost – Jackling the Unanswered Mysteries of Modern Science, (Avon Books, New York, 1989).
[8] J.Cvijić, Balkansko poluostrvo (SANU, Književne novine, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1987).
[9] B.Cunliffe, The Oxford Illustrated Prehistory of Europe (Oxford Univ. Press, Oxford, 1994).
[10] G.Clark, World Prehistory (Cambrige Univ. Press, Cambrige, 1987).
[11] N.Chomsky, Language and Mind (Harcourt Brace Jovanovich and World, New York, 1968).
[12] D.Darling, Equations of Eternity – Speculations on Consciousness, Meaning and the Matematical Rules that Orchestrate the Cosmos (Hyperion, New York, 1993).
[13] P.C.W.Davies and J.Brown, eds., Superstrings – A Theory of Everything? (Cambridge Univ. Press, Cambridge, 1988).
[14] P.C.W.Davies and J.Brown, eds., The Ghost in the Atom (Cambridge Univ. Press, Cambridge, 1993).
[15] P.C.W.Davies, Are We Alone? (Penguin Books, London, 1995).
[16] H.Diels, Die Fragmente der Vorskokratiker, I–II (Weidmann, 1951/52); prevedeno i kod nas: Predsokratovci, Fragmenti, I–II (Naprijed, Zagreb, 1983).
[17] M.Đurić, Istorija helenske etike (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1987).
[18] M.Đurić, Istorija helenske književnosti (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1986).
[19] M.Gimbutas, The Civilization of Goddesses – The World of Old Europe (Harper Collins, San Francisco, 1991).
[20] M.Gimbutas, The Goddesses and Gods of Old Europe (Thames and Hudson, London, 1982).
[21] M.Gimbutas, The Language of Goddess (Harper Collins, New York, 1989).
[22] M.Ghyka, Philosophie et mystique du nombre (Paris, 1971); prevedeno i kod nas: Filozofija i mistika broja (Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1987).
[23] W.Heiseberg, Der Teil und das Ganze (R. Pirer & Co., München, 1969); prevedeno i kod nas: Fizika i metafizika (Nolit, Beograd, 1989).
[24] M.Kaku, Hyperspace (Oxford Univ. Press, Oxford, 1994).
[25] LJ.Kljakić, Oslobađanje istorije I (Arhiv Kljakić, Beograd, 1993).
[26] LJ.Kljakić, The Pelasgian Creation Myth as Starting Point of New Scientific Paradigm of Human Consciousness, prezentirano na konferenciji "Toward a Scientific Basis of Consciousness" (Tucson, AZ, April 1994).
[27] Đ.Koruga, S.Hameroff, J.Withers, R.Loutfy and M.Sundareshan, Fullerene C-60: History, Physics, Nanobiology, Nanotechnology (North-Holland, Amsterdam, 1993).
[28] Z.Marić, Ogled o fizičkoj realnosti (Nolit, Beograd, 1986).
[29] R.Pešić, Vinčansko pismo (Pešić i sinovi, Beograd, 1995).
[30] R.Penrose, Shadows of the Mind (Vintage – Random House, London, 1995).
[31] Plutarh, Pitijski dijalozi (Matica srpska, Novi Sad, 1990).
[32] C.Renfrew, Archeology and Language – The Puzzle of Indo–European Origins (Jonathan Cape, London, 1987).
[33] C.Renfrew, Archeology – Theories, Methods and Practice (Thames and Hudson, London, 1991).
[34] P.Ristić, Lepenski Vir – Rekonstrukcija (SKC, Beograd, 1972).
[35] B.Russell, History of the Western Philosophy (George Allen & Unwin Ltd., London, 1945); prevedeno i kod nas: Istorija zapadne filozofije (Kosmos, Beograd, 1962).
[36] B.Russell, Wisdom of the West (Redbone Books, London, 1959); prevedeno i kod nas: Mudrost zapada (Mladost, Zagreb, 1959).
[37] D.Srejović, Lepenski Vir (SKZ, Beograd, 1969).
[38] D.Srejović, Umetnost Lepenskog Vira (Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd, 1983).
[39] N.Tesla, Lectures – Patents – Articles (Nikola Tesla Museum, Beograd, 1956).
[40] E.Trinkaus and S.Pat, The Neandretals – Of Skeletons, Scientists, and Scandals (Vintage Books, New York, 1994).
[41] E.Vanić–Pajnić, Smisao i značenje Hermesove objave (Globus, Zagreb, 1989).
[42] S.Weinberg, Dreams of a Final Theory – The Scientists Search for the Ultimate Laws of Nature (Vintage Books, New York, 1994).
[43] V.Vernadsky, The Biospher (Synergetic Press, London, 1929, 1986).
[44] F.A.Volf, The Dreaming Universe (Simon and Shuster, New York, 1994).
[45] S.Živanović, Bolesti drevnih ljudi (SKZ, Beograd, 1984).
[46] S.Živanović, "Vinča Skeletons Studied in Situ at Comolava Site, Yugoslavia", Current Anthropology, 18–4 (1977), pp. 533–534.
[47] S.Živanović, "Further Evidence on Cro–Magnon Man in the Iron Gate Gorge of Danube", Current Anthropology, 20–4 (1979), p. 805.

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat