ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

Грађење споменика на Авали минирање једне историје

Радован Дамјановић
ГРАЂЕЊЕ СПОМЕНИКА НА АВАЛИ – МИНИРАЊЕ ЈЕДНЕ ИСТОРИЈЕ
ПРИЧА О ВОЈНИКУ

Године 1915, друге године Великог Рата, Немци су пробили линије наше одбране на северу, и српска војска полази на дуго повлачење под борбом, ка југу. Годину дана пре тога Србија је два пута уз велике жртве, у лето и на јесен, сузбила и победила аустроугарске армије на западној граници. Видећи да Аустроугарска не може сама да савлада Србију, придружиле су јој се са севера Немачка а са истока бугарске армије. Тако је на јесен 1915. уследио општи напад на Србију.

Под притиском десет пута бројнијег и изванредно наоружаног непријатеља почиње епско повлачење српске војске.

Ту, на падинама Авале, Немци су сахранили једног нашег војника кога је на његовом осматрачком положају убила граната ишчупавши му срце. Гроб није био довољно укопан, већ су га једноставно затрпали на месту где је погинуо, поставивши дрвени крст са натписом “Овде лежи непознати српски војник”.



После рата, 1921. године, овај гроб је отворен да би се установило о коме се заиста ради и да ли је то уопште тело нашег војника. Комисија састављена за ту прилику је то и потврдила. Ту је лежао пали борац, а као узглавље Немци су му подметнули артиљеријску чауру тешку десет килограма. Делови војне опреме били су још сачувани: опасач, упртач, пушчана муниција, цокуле, и мали новчаник са три стара дводинарца Краља Петра. На основу тога је установљено да се ради о српском војнику, али… Веома мала лобања и костур средње величине, указивали су је да је у питању дечак – ратник. То је потврђивало и одсуство ратничке значке са именом и ознаком јединице, јер се зна да су дечаци-војници остали без значке!

Био је то дакле дечак, погинуо бранећи отступање наше војске. Његова младост објашњава и витешки потез Немаца, који сахрањују непријатеља вероватно затечени сазнањем да ратују и против деце!

Народ авалског краја подигао је тако нови споменик између два авалска врха, у подножју Жрнова, и ту поново сахранио овог дечака.

Мода подизања споменика “Незнаним јунацима” брзо се ширила између два светска рата Европом, нарочито код сила победница. Тако је стигла и у нову државу, насталу из Србије – велику Југославију.

Тек подигнути камени споменик палим јунацима, одједном је изгледао недовољно репрезентативан, и недостојан величине државе. Али и жртви, поднетих за њено стварање. Мисао о потреби за великим спомеником током наредне деценије потпуно је обузела Краља и њему блиске људе, и он доноси одлуку да се прихвати идеја – нацрт Хрвата Ивана Мештровића о маузолеју на врху Авале. Приступило се изради пројекта споменика без имало обзира што се на истом том врху налази тврђава – град Жрнов.
ОБЕЗБЕЂИВАЊЕ ПРАЗНОГ ПЛАТНА ЗА МЕШТРОВИЋЕВО “РЕМЕК ДЕЛО”

План луксузног споменика је нацртан као да се ради о потпуно голом врху планине, те је донета одлука о рушењу тврђаве. И стари споменик са просторним крстом морао је да буде срушен, јер се нашао у подножју замишљеног монументалног степеништа и кварио “амбијенталну целину” – као и општи утисак грандиозности. Тачно на његовом месту, на Мештровићевом цртежу налазила се рондела – кружна зараван, гувно или гумно. Иако се радило о пажљиво скриваној намери рушења Жрнова и споменика, ипак је та вест брзо постала тема сезоне у српској културној јавности. Када су људи најзад схватили да није реч ни о каквој шали, покренута је широка акција демонстрација против пројекта. Писане су петиције и сакупљани потписи. Али, витешки југословенски Краљ Ујединитељ остаје глув.

Споменик палим јунацима срушен је релативно лако и брзо. Његове крхотине пребачене су до цркве у Белом Потоку, селу испод Авале. У жељи да се максимално убрза изградња маузолеја, решено је и да се тврђава сруши експлозивом. Рушење су обавили минери инжињеријске чете југословенске војске 18. и 19. априла 1934. године, у три серије експлозија. Ова необична “археолошка” метода открила је, пре последњег минирања, слој из римског периода. Ту је између осталог нађена и цистерна са пијаћом водом као и пећ за печење хлеба. Архитекта Ђурђе Бошковић успео је да скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија.

Добро је напоменути да је његов рад чекао пуних осам година да буде објављен у стручној археолошкој публикацији, што најречитије говори о обиму цензуре. Тек 1942. године, кад више није постојала Краљевина Југославија, а Србија била под директном немачком окупацијом, Бошковићев рад се појавио у Старинару. Када се после треће серије минирања коначно указала гола бела стена врха Авале, велики дворски уметник и Краљев брат-масон Мештровић је најзад добио своје бело платно, по коме да ствара. Његов нацрт приказан публици као оригинално дело, својом спољашњошћу представља заправо копију гробнице персијског цара Кира. Изнутра, доминира потпуни еклектизам, оличен каријатидама безизражајних погледа, са лицима која, уместо чврстине, изражавају само тупост. Тих осам стубова заогрнутих народном ношњом требало је да представља осам различитих крајева Југославије – државе које данас више нема, и која се распала управо на толико делова!

У ту грађевину узидано је четири хиљаде кубика обрађеног камена, који је железницом довожен из Приморске бановине. Комплекс је завршен 1937. у септембру а откривен на највећи српски празник, Видовдан 1938. Краљ Александар то није дочекао. Само неколико месеци од почетка градње убијен је у Марсеју, октобра 1934. Полагање камена темељца и читава представа том приликом указује да се ту радило и о некаквом слободнозидарском ритуалу.
“СЛУЧАЈНЕ” ПАРАЛЕЛЕ И ПОРЕЂЕЊА

Идеја о рушењу српских историјских споменика да би се зидали Мештровићеви пројекти надживела је Краљевину Југославију и прешла у Титову квази-комунистичку и псеудонародну државу. Тако је и нови диктатор ударио свој печат деструкције на наше културно наслеђе, наредивши да се сруши Његошева капела на Ловћену и на њеном месту – већ погађате – подигне “лепша, боља и новија” грађевина, посвећена Његошу таман колико и авалски споменик палом српском дечаку. Питање зашто на том терену препуном брда, Мештровићев псеудоегипатски псеудохрам није подигнут на неком од “празних” планинских врхова нико није ни поставио, камоли на њега одговорио. Изгледа, да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морали бити срубљени, те исконски Калемегдан – срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика “Победнику” Срби више никад нису победили) – и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину – три акупунктурне тачке српских земаља – једноставно нису смеле остати непокривене. Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.

Радован Дамјановић, рођен у Београду 1957, дипломирао је Историју на Филозофском факултету у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике. Аутор је Српско-српског речника издатог у више издања, емисије Српско-српски речник на београдској телевизији Арт, и монографије Жрнов, српски Авалон. Живи и ради у Београду.

(16. 11. 2007)

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat