ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА!
Удружења СРПСКА АЗБУКА из Београда и ЋИРИЛИЦА из Новог Сада поводом закључака о ћирилици на скупу лингвиста “Округли сто, 60 година након Новосадског договора: српска језичка политика данас!“, одржаног у организацији Културног центра Нови Сад:
Учесници округлог стола о Новосадском договору
Учесници округлог стола о Новосадском договору
Усвојени су следећи закључци о ћирилици:
1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија.
1) б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице.
1) в) данас је у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као једином српском службеном писму.
2) б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква се мора сачувати.
Покрет за обнову србистике, чији је оснивач проф. др Петар Милосављевић, никад није рекао да Срби треба да се врате ћирилици као једином свом писму, како је и било пре уласка у језичко заједништво са Хрватима Новосадским договором из 1954. г., који су Хрвати напустили још 1967. г. Напротив, тај Покрет, као и институционална лингвистика, подржава остајање Срба у југословенству са два писма , а П. Милосављевић је чак јавно критиковао Београдски универзитет зато што је на њему „мало латинице“.
Ћирилица не одумире због погрешног схватања равноправности писама из Новосадског договора, него зато што је равноправност била лажна од самог почетка, и смишљена од стране комуниста и лингвиста да би временом ћирилица у српским земљама била замењена латиницом.
Лингвисти у научним институцијама и даље спроводе хрватски филолошки програм , па су издали ћирилицу правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика, чиме су се супротставили данашњој уставној одредби (члан 10).
Издаја ћирилице је и указивање на потребу њеног „поштовања“ само у службеној употреби, што значи мирење са готово потпуном окупацијом хрватске латинице јавним животом српског народа.
Бесмислено је говорити о ћирилици као идентитетској карактеристици српског народа ако се не каже да она то може бити и убудуће само као једино српско национално писмо.
Оваквим закључцима подржава се државна политика свођења ћирилице на фолклорну вредност, ради прокламоване промене свести српског народа у смислу брисања његовог идентитета.
ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА!
У Београду, 16.12.2014.
Проф. др Зоран Милошевић
Проф. Драгољуб Збиљић
Дипл. инж. Немања Видић
Проф. Владислав Ђорђевић
Учесници округлог стола о Новосадском договору
Учесници округлог стола о Новосадском договору
Усвојени су следећи закључци о ћирилици:
1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија.
1) б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице.
1) в) данас је у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као једином српском службеном писму.
2) б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква се мора сачувати.
Покрет за обнову србистике, чији је оснивач проф. др Петар Милосављевић, никад није рекао да Срби треба да се врате ћирилици као једином свом писму, како је и било пре уласка у језичко заједништво са Хрватима Новосадским договором из 1954. г., који су Хрвати напустили још 1967. г. Напротив, тај Покрет, као и институционална лингвистика, подржава остајање Срба у југословенству са два писма , а П. Милосављевић је чак јавно критиковао Београдски универзитет зато што је на њему „мало латинице“.
Ћирилица не одумире због погрешног схватања равноправности писама из Новосадског договора, него зато што је равноправност била лажна од самог почетка, и смишљена од стране комуниста и лингвиста да би временом ћирилица у српским земљама била замењена латиницом.
Лингвисти у научним институцијама и даље спроводе хрватски филолошки програм , па су издали ћирилицу правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика, чиме су се супротставили данашњој уставној одредби (члан 10).
Издаја ћирилице је и указивање на потребу њеног „поштовања“ само у службеној употреби, што значи мирење са готово потпуном окупацијом хрватске латинице јавним животом српског народа.
Бесмислено је говорити о ћирилици као идентитетској карактеристици српског народа ако се не каже да она то може бити и убудуће само као једино српско национално писмо.
Оваквим закључцима подржава се државна политика свођења ћирилице на фолклорну вредност, ради прокламоване промене свести српског народа у смислу брисања његовог идентитета.
ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ – БИЋЕ И СРБА!
У Београду, 16.12.2014.
Проф. др Зоран Милошевић
Проф. Драгољуб Збиљић
Дипл. инж. Немања Видић
Проф. Владислав Ђорђевић
Довољно је открити неколико ставки које нам говори о тим људима: 1) својеручни потпис, 2) службена документа и 3) коресподенција на интернету и друштвеним мрежама.
Овај тест би нам говорио чему се имамо надати код заштите ћирилице у скорије или дугорочније вријеме. А онда се пребацити на остале институције. Ако, на пр., министар образовања, у неке од три ставке, поштује или не свој Устав и своју државу јасно је какве посљедице можемо имати само са те стране власти. Како се, рецимо потписује Вучић, па Николић, па Дачић и све даље по хијерархији власт? И да не набрајам све друге бројне институције. Обично се база угледа на врх, па тако у свему па и употреби писма. Помодарство је ниски ударац нацији и држави а ако то још долази од врха заглављени смо у замку недостатка идентитета а то је празнина коју попуњава страни елемент – у овом случају латинично писмо.
Колико је озбиљно истраживати овај феномен затирања ћирилице толико је озбиљно истраживање на пољу колективне психологије Срба.
Уместо кукњаве организујте „Eksperiment Cymatics“, како би се догодило директно
печаћење графеме слова орфејевим гласом. Мојсије је држао две глатке камене плоче
на којима Бог урезивао графеме СРБИЦЕ. Овде би се то догодило усмеравањем кристала
песка или соли на метаалној плочи у графеме гласа- слова.
Наћићете многе блогове који презентирају покушаје доказивања изреке“ ПИШИ КАО ШТО
ГОВОРИШ“- један глас -један знак. Експериментаторима је тешко да признају да је
само СРБСКИ ЈЕЗИК погодан за то. Помињу арменски, хебрејски па чак и СНСКРТ. !!!!