ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

Бобан Адамовић: ЧУДО У МАНАСТИРУ РУКУМИЈА

„Хвалимо Те, Боже, хвалимо; близу је име твоје. За Тебе казују чудеса Твоја“ – Псалам 75.1



ЧУДО У МАНАСТИРУ РУКУМИЈА
(Написано по истини и сопственом сведочењу)

Средина јуна месеца 2007 године. Налазим се у дворишту манастира Рукумије и чекам игумана Симеона. Нисам никада раније долазио у тај манастир, додуше, никада раније нисам ни посећивао света здања. Био сам „брз“ момак, кратко подшишан, мишићав и веровао сам само у људску силу и моћ а себе декларисао као верника јер је то „тако требало“.


Овај пут, био ми је потребан неко јачи од људске силе а такву силу нисам познавао, последња нада је била манастир за оно што ми је потребно. Био сам и даље скептичан али са друге стране свестан да уколико има Бога, помоћи ће, то је оно што се углавном тражи последње када све остало пропадне. Чекам оца Симеона дуже од 45. минута, на себи имам мајицу беле боје кратких рукава, нападна тетоважа ми вири преко бицепса и на мајици пише „Central Intelligence Agency . C.I.A.“

1. јун 2007.

У вожњи кроз град након провода стајем испред продавнице са пријатељем да купимо нешто за пиће, у том тренутку видим маћеху свог пријатеља из детињства, човек са којим сам одрастао, како излази из продавнице, бледог лица и празног погледа, у руци држи неке намирнице и креће ка ауту оца мог пријатеља који је чекао испред. У том тренутку види мене, отварам прозор свог возила и обраћам јој се:
– Жако, шта радиш, шта пазарите овако касно?
Она се нагиње на прозор и видевши је боље схватам да нешто дефинитивно није у реду.
– Милош је имао саобраћајку мотором, реанимирали су га и хитно послали за Београд, стање је много тешко.

Тог тренутка као да ме је гром ударио, почео сам да дробим волан свог аута рукама и да песницама ударам по инструмент табли, био сам у шоку, одвезао другара одмах кући и након тога пролазили су дани а мој пријатељ је увелико био у стању коме, прелом ребара, кључне кости, повреда вратног пршљена која је претила да га остави, уколико преживи, као биљку закуцану за кревет и оно најопасније, тешка повреда главе са хематомом на мозгу од кога је зависило да ли ће се уопште пробудити из коме и да ли ће уопште остати жив. Лекари нису давали добре прогнозе, било је питање дана када ће све бити готово. Како су дани текли стање је било исто и без икаквог помака. Трајали су као вечност.

Средина јуна 2007.

Дакле, у ишчекивању оца Симеона примећујем какав сам заправо ушао у манастир. Покушавам макар да сакријем тетоважу али ми не успева и он се појављује. Први пут сам га тада видео, имао је очи изузетно продорне као да ме је секао њима. Такав поглед нисам осетио ни код кога у животу, ни када сам гледао у непријатеље ни у пријатеље. Прве речи биле су му „Јел је то она `Ција`“, и гледао у мајицу. Посрамео сам се као никада у животу и промрљао: „Јесте оче“, а он ми одговорио „Обуци нешто Србско други пут“ (више никада нисам обукао ту мајицу).

Питао нас је зашто смо дошли и Милошева маћеха и ја објаснили смо му ситуацију на шта нас је он саслушао и само климао главом гледаући у под. Када смо завршили излагање рекао нам је да уђемо у манастир и да ће се помолити за Милоша. Упалили смо свеће и држали их у рукама а Симеон је узео молитвеник и почео молитву. Тог тренутка, сведок нам је Бог, иако је био леп пролећни дан, толико се помрачило да се једва могло нешто видети, отац Симеон је примакао молитвеник свећи да би уопште могао да види шта чита колика је тама завладала. Затим је кренуо пљусак, прејак пљусак, а знао сам да је небо било ведро и да ништа није указивало на то, прозори у манастиру почели су да ударају од силине ветра вероватно, подилазила ме је језа док сам држао свећу. Када је Симеон током молитве рекао име мог пријатеља, на његову реч „Милош“ гром је ударио толико снажно да смо сви осетили како је тло под ногама завибрирало.

Током молитве гром је ударио још пар пута. Цела молитва је трајала неких двадесетак минута рекао бих, и оног тренутка када је молитва престала тог тренутка је престала киша, ветар, громови, и након што смо изашли из манастира могао сам приметити да је опет ведро. Једини доказ толико јаког невремена био је мокар бетон. Обратили смо се оцу Симеону и питали га „Шта ће бити оче?“ А он је рекао смиреним тоном да се не бринемо, да ће Милош бити добро али да више никада неће бити исти човек и да ће се променити на боље.

Повратак кући

И даље сам био помало скептичан по целом том питању, возио сам ка Пожаревцу из манастира и тај пут је трајао неких петнаестак минута. На улазу у Пожаревац Милошевој маћехи је зазвонио телефон, на вези је била докторка са Бањице. „Стање је боље, очекујемо буђење из коме!!!“
Прве добре вести! Прва добра вест након десетак и више дана агоније! Петнаест минута након молитве и чуда у манстиру Рукумија.

Свега сам постао свестан тек након што се све завршило, док је трајало, некако не можеш дознати да присуствујеш чуду. Јако је то чудан осећај. Данас, седам и више година касније мој пријатељ се потпуно опоравио. Данас има жену и добио је ћеркицу. Надам се да сам и ја постао другачији човек заједно са њима. Како је време одмицало више него јасније ми је остало урезано у разум: Бог куца на сва наша врата, на нама је да му их отворимо.

Бобан Адамовић, 
лета Господњег 2015.



0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat