ОВО БИ СВАКИ СРБИН ТРЕБАЛО ДА ПОГЛЕДА КЛИКНИ ОВДЕ!!!

ДР ТЕОДОРА ТОДОРОВА ТОЛЕВА: Албанци измишљена нација

МЛАДА БУГАРСКА ИСТОРИЧАРКА ДР ТЕОДОРА ТОДОРОВА ТОЛЕВА РАЗОТКРИЛА КАКО ЈЕ АУСТРОУГАРСКА СТВОРИЛА ВЕШТАЧКУ АЛБАНСКУ НАЦИЈУ, ПА ИЗНЕНАДА ПРЕМИНУЛА

Др Теодора Тодорова Толева, у Србији мало позната бугарска историчарка и истраживач рођена је августа 1968. године у Софији. Завршила је француску језичку гимназију Алфонс де Ламартин у Софији. Била је полиглота, говорила је француски, енглески, немачки, шпански, португалски, руски и италијански  језик. Дипломирала је Балканистику на Америчком универзитету (AUBG) у
Благоевграду ( Бугарска ). Докторат на тему ,,Утицај Аустро-
Угарске империје на стварање Албанске нације ( 1896 ­ 1908 )“ о коме је реч у овом тексту, одбранила је на Универзитету у Барселони 2006. године, и када је потписник ових редака слуучајно дошао до њеног рада преточеног у књигу на бугарском језику, схватио је њену актуелност и значај за савремену геополитичку ситуацију Србије.

Открила меморaндум о тајним конференцијама


Но, пре него што на основу њене дисертације покушамо да докажемо зашто је она значајна за Србију, потребно је да кажемо нешто више о Теодори Тодоровој Толевој. Године 1999. она је први пут ушла у бечки Империјални архив са намером да прикупи податке из архивске документације који су јој били потребни за дипломски рад на тему „македонског питања“, које ју је и приватно интересовало из разлога трагања за сопственим историјским коренима. Проучавајући разну документацију на ту тему, једнога дана сасвим случајно открила је никад објављени Меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом тајног плана да се од аморфне масе завађених племена Албанаца створи до тада непостојећа албанска нација. Наиме, албанска племена до тада су била необједињена језички и религијски, нису имала своје писмо ни језик, књижевност ни штампу, а имала су само једну школу. Једном речју, нису имала никакав национални идентитет, нити су тежила да га створе, а тај задатак је, по свим документима које је пронашла Теодора, на себе преузела Аустро ­ Угарска империја превасходно из својих империјалних интереса, и да би краткорочно смањила притисак на себе Србије и Црне Горе, и спречила њихово уједињење, а дугорочно и притисак Русије. Истовремено, Аустро – Угарска је имала претензије на источну обалу Јадрана и плашила се да јој је не отму Србија или Италија.
У моменту када је дошла до тих података, а ни пре тога, албанско питање Теодору уопште није интересовало. Међутим, Меморандум је почео да је интригира својом романтичношћу и потпуном непознатошћу научној и широј јавности, и буквално ју је увукао у вртлог даљег детаљног истраживања по бечким и париским архивима. И на крају је одлучила да докторира на ту тему. Али, Теодора је у својој 42. години, од изненадне болести, умрла 8. октобра 2011. године, и њена прерана смрт потпуно је прекривена велом тајне. У чланку на www.fbreporter.org преко кога сам сазнао за Теодору Тодорову Толеву постоји претпоиставка њеног пријатеља Србина да је њена смрт, уствари, последица ликвидације због предмета њених истраживања. Како сам сазнао од Теодориних блиских пријатеља, случајно или не, на самом почетку њених истраживања, а десет година у односу на данашњи дан, у Бугарској је из ватреног оружја убијен њен отац, бизнисмен у области телекомуникација, и њему је Теодора посветила своју докторску дисертацију ,,НА МОЯ БАЩА“ или ,,МОМ ОЦУ  .
У поменутом чланку стоји да се Теодора пред саму смрт жалила и тражила неку врсту заштите од свог српског пријатеља, „јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују  али он, очигледно, није био човек који је ту врсту помоћи могао да јој пружи.
Тема Теодориног дипломског рада и њене докторске дисертације
несумњиво гура прст у око наследницима и старим партнерима
Аустро ­ Угарске монархије, Ватикану и језуитима, док трећа
тема којом се бавила Теодора, а то је масакр над Јерменима 1915. године, стаје на жуљ Хазарима који су творци  модерне Турске и тренутно владају њоме, као и Ватиканом и Језуитским редом.


Пројекат супротан међународним правним нормама

Но, да се вратимо на тему дисертације. Теодора је у њој констатовала да је Министарство спољних послова Аустро-Угарске имало главну улогу у стварању албанске нације. То произилази из такозваног Меморандума „Беч -Албанија“, из кога су многи факсимили и фотографије објављени у њеној дисертацији, а који никада пре тога нису били доступни јавности. Теодора закључује да су Меморандумом обухваћене све четири тајне конференције које представљају нераскидиву целину иако правно представљају четири засебна документа за истраживање. У њима је јасно назначено да албанска нација не постоји, али да ће се Беч фокусирати на њеном стварању. Teодора оцењује да је то рационалан потез Аустро - Угарске у циљу властитих империјалних интереса јер је Аустро – Угарској потребна територија источно од Јадрана да би ублажила притисак Србије и Црне Горе а и Русије
на дужи рок. Међутим, она схвата да ова активност садржи и један ирационалан моменат, односно да је изградња једне нације веома тежак задатак и притом супротан размишљању војске која више воли непосредну војну окупацију.
У својој дисертацији Теодора даље наводи да су учесници тајних конференција имали позитиван однос према плану о стварању албанске нације, док су поједини представници Министарства спољних послова и војске овом питању прилазили са извесном резервом (имали негативан однос). Неки дипломати од поверења којима је Меморандум достављен на увид били су изненађени планом и сматрали га неостварљивим због разних ризика које он подразумева и нарочито наглашавају чињеницу да пројекат крши уговоре и норме међународног карактера. Генералштаб војске такође је био против спровођења овога плана, али негативне реакције нису могле да утичу на мишљење истакнутих учесника конференција.
„Тајне конференције и приложени им Меморандум са документима од искључиве важности за политику Аустро ­ Угарске на југозападном Балкану 
крајем 19. и почетком 20. века са једне стране сами по себи представљају
спољнополитички програм Империје у том делу Европе, а са друге
стране одражавају процесе израде и примене тог програма. Он је састављен из стратегијског дела који предвиђа стварање албанске нације у кратком року, док је тактички део везан за избор и коришћење најефикаснијих
средстава за остваривање политичких циљева Беча – ширење националне
идеје међу албанским племенима различитих вероисповести, рад са католичким свештенством за добијање његове подршке, стварање и ширење јединственог албанског језика, отварање албанских школа, штампање и
дистрибуција књига и часописа са националистичким садржајем
и друго“, наводи Теодора.
Важан моменат у тактици Беча за изградњу националне свести код
Албанаца, оцењује она у својој дисертацији, на основу докумената садржаних у Меморандуму, јесте успостављање тесних веза представника Министарства спољних послова Аустро - Угарске са муслиманским становништвом.
Пракса је показала да је за активирање одређених политичких
утицаја на мишљење муслимана било неопходно одржавање
директних, честих и редовних контаката уз великодушну накнаду у злату.
Теодора наводи да је међу првима који извештавају о томе вицеконзул Рапапорт из канцеларије у Призрену. Да би испунио своје задатке, он је сматрао да су му пре свега неопходне поуздане информације о ставовима
људи. За тај циљ му је, како је рекао, потребан посредник који добро познаје
истакнуте личности у заједници и може да га повеже са њом
без да привуче пажњу. Рапапорт је желео да истражи све регионе у
земљи а посебно у свом конзуларном реону и по његовој процени то је изискивало максимална месечна средства од 60 златних форинти. 


Успостављање аустро-угарског културног протектората  

Према Теодорином тумачењу, постоје два основна погледа правне природе
и праксе на католички верски протекторат Аустро ­ Угарске у Османској
империји у 19 веку. Њихова анализа је заснована на два документа из те епохе. Први је израђен од стране аустро­угарског конзула Ипена и има
за циљ да упозна аустријску јавност са аустро-угарским протекторатом
и да створи позитиван став према њему, али и да одговори на нападе из 
непријатељских земаља који започињу да учеставају од 1900. године. 
Пропагандни циљеви, по Теодориној оцени, не умањују научну вредност
писања Ипена. Други документ је намењен за интерну употребу грофа Кјофшајна, истакнутог немачког дипломате који покушава да доведе у питање право Аустро­Угарске да врши верски протекторат. Документ
представља Ипенов чланак из 1903. године. Састоји се од четири дела. У првом аутор разјашњава природу и обим примене католичког протектората 
Аустро-Угарске у оквиру Отоманског царства. У другом делу појашњава ко може пасти под такав протекторат. У трећем објашњава разлог за противречја у вези са Берлинским конгресом.У четвртом и последњем делу 
апелује на аустријско друштво да подржи своју државу у примени протектората.
Пре него што објасни суштину религиозног протектората и његову
примену, Ипен на кратко прави осврт на рекапитулацију односа међу
империјама, Хабзбуршком и Османском, који су предодређени
низом ратова у три века (од 1524. до 1791.године). Ови ратови су завршени са потписивањем мировних споразума
који дају право Хабзбурзима да успоставе протекторат над
католичком црквом на територији Османске империје. Даље Ипен
представља клаузуле споразума које се односе на католичко
вероисповедање, споразум је познат као ,,Бечки мир” потписан је
1615. године између императора Матијаша и султана Ахмеда првог. 
И каже да монаси или језуити могу да граде своје цркве у земљама
Османског султана и да проповедају тамо своје Јеванђеље, да се
окупљају и прослављају своје верске празнике у складу са
обичајима и правилима њиховог реда, или по старој традицији.
Даље у овом поглављу се наводи низ мировних споразума између
Хабзбурга и Османлија а који садрже и клаузуле о вероисповести.
­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­
Крај шестог дела.


Беч је одлучио да успостави контакт са најмоћнијим опатом католичке заједнице Мирдита. После низа преговора спроведених у Бечу опат обећава да ће радити међу албанским становништвом да га умири, да се уједине
и да пробуди у људима национална осећања у замену за значајне
периодичнe субвенције (мито). Осим тога израђује план за северно 
Албанско Кнежевство, улаже напоре у подршку књижевним процесима и 
игра важну,мада контраверзну улогу за унифицирање албанског језика. 
Документи који се односе на њега никад нису објављени.
Монсињор Доджи је главни опат епархије ,,Свети Александар” у
Орошу, велики пријатељ Беча на кога Министарство спољних послова рачуна за испуњење својих планова у Албанији. Он доставља информације
о расположењу Албанаца и њиховим политичким стремљењима,
помаже у успостављању контаката између Аустро ­ Угарске и
албанских националиста, прави проаустријску пропаганду међу
становништвом, учествује активно у изради и ширењу албанске
писмености, у тесној сарадњи са Бечом ствара Албанско
књижевно друштво, пише материјале са националистичким
карактером, ради на ширењу албанске националне идеје у
католичким насељима, покушава да помири различите албанске
кланове и да зближи Албанце различитих вероисповести. 
( И СВЕ ТО РАДИ САМО ЗБОГ ЉУБАВИ КА ЗЛАТУ КОЈЕ 
ДОБИЈА ОД БЕЧА КАО НАКНАДУ ЗА ТЕ РАДЊЕ ).

По информацијама Беча монсињор Примо Доджи главни опат
епархије ,,Свети Александар “ је рођен око 1849. године у бугарском селу Орошу.Завршио је Римски ,, КолегиуУрбанум” за католичку пропаганду. Године 1875. постао је епархијски свештеник у Мирдити. Тамо се
зближава са Принк Биб Додом, након повратка у град 1876.  Под
изговором да жели да помогне Албанији да се ослободи од Турске
владавине, Доджи у пролеће 1877. године учествује у устанку становништва Мирдите против турске власти.
    
     Турци су га заробили близу Гусиња док је покушавао да побегне у
Црну Гору и изручили га у Цариград. Тамо су га предали
апостолском нунцију под условом да се никад не враћа у
Албанију. Након кратког боравка у Риму отишао је у Канаду као
секретар виших духовника. Тамо је провео око шест година. У
децембру 1883. у пролазу кроз Крф и Антивари на путу за Атину,
када се установио трајно као помоћник надбискупа Маранге.
Осваја симпатије Грчко ­ албанског Комитета на Крфу. У септембру
1884. у пратњи кардинала Антониа Алиардиа при његовом поласку
у Бомбај као апостолског нунција Источне Индије где је остао до
1887. године. Након повратка у Рим бива предложен за Опата
Мирдите, но само под условом да се Турска влада не противи
његовом повратку у земљу, и Аустро ­ Угарска му је подржала
кандидатуру. Отишао је у Цариград где је уз помоћ јерменског
католичког патријарха Азаријана добио дозволу од Порте да се
врати у Албанију. Одатле је поново отишао у Рим пролазећи кроз
Беч.
Године 1888. званично преузима дужност Опата Мирдите. Путује до
Цариграда за дозволе и у новембру 1888. стиже у Албанију. Зашто
се Беч интересује за Примо Доджија, већ је упознат са идејама о
независности и близак је са Римом и Папом, и одавно посматран
са интересовањем и неповерењем од стране Турских власти? Беч
тражи од конзула листу свих утицајних Албанаца, који могу да
буду укључени у такозвани Албански национални покрет у свакој
области у оквиру територије. Према извештају добијеном 31.
јануара. 1901. године из Скадра, на обласном списку стоји само
једно име, Опата Мирдите, који је стари пријатељ Беча. Сугерише
да постоје још две особе, два дервиша, али аустро ­ угарски
представник их не познаје и тренутно не може да обезбеди никакве
информације у вези њих. ( Прекинућу овај ,,шпијунски роман “ кад
почиње најзанимљивије, јер морам због простора да пређем на
следеће јако важно поглавље. А управо сам открио да су у књизи
мало измешали представљања поглавља и сама поглавља, не стоје на предвиђеним ­ најављеним местима, али није страшно кад се
укапира није проблем, ја ћу морати да овде мало коригујем, а у
преводу књиге да потпуно исправим ту грешку издавача .)

Крај седмог дела
-------------------------------------------------------------------------------------------

Осмо поглавље носи назив: Језик велико обједињено дело. 
Цитат Теодориног описа поглавља: У време када Беч одлучује да спроведе нови план за Албанију, има око двадесет начина за
транскрипцију различитих албанских дијалеката.
Међу свима њима постоје три основна: први употребљава
арапске писмене знаке, други грчке, трећи латинске. Осим тога, у
свакој варијанти имају специјалне знаке, који изражавају
специфичне фонеме албанског језика. Ови знаци се не срећу ни у
једном другом писму, што представаља озбиљну тешкоћу при
штампању текстова на том језику. Са друге стране свако од три
писма има подршку значајних делова албанског становништва из
религиозних и политичких разлога. Циљ Беча је да се уведе
јединствено писмо за све Албанце, а као обавезно оставити их у
уверењу да су сами креирали ово писмо. Беч је успео да оствари
свој циљ и сада Албанци користе писмо уведено званично на
конгресу у Монастиру 1908. године где пресудну улогу има
генерални конзул Аустро ­ Угарске у то време, тада Краљ. Не
треба сумњати да је језичка унификација спроведена захваљујући
     многобројним иницијативама Беча убрзала стварање албанског
     народа, и представља важно завојевање Империје.
    
„Мој циљ у овом поглављу је да покажем документованим доказима
     од којих многи никада нису објављени, како се постиже
     реализација свега тога.“ ( Теодора ) Крај цитата.  
Беч жели пре свега да реши питање албанског алфабета, почиње да развија албанску писменост и литературу, кључни моменат у политичком програму
     за формирање албанске нације. У то време постоји неколико
     транскрипција на различитим дијалектима, које отежавају сваки
     покушај националистичке пропаганде. У овим околностима,
     главни циљ министарства је да се наложи један јединствен алфабет. Ово може да се постигне кроз усвајање неког од
постојећих типова писма, или у погледу компромиса да се сажму
све варијанте у један графички систем. Ако се ово покаже
немогућим, да се онда створи нова азбука, и да се афирмише као
стандардно писмо за целу земљу. Истакнути албанолози
аустријског порекла, по изричитој наредби министарства
ангажовани су за овај тежак задатак. Да изабере међу
многобројним варијантама, министарству је потребно више
објективних информација за различите системе писања и њихово
ширење. Барон Цвидинек тајни саветник императора, наговара
аустро ­ угарског вицеконзула у Призрену ( у Отоманском царству) 
Рапапорта током његовог боравка у Бечу да сачини извештај о
том питању. 
31. јануара. 1898. године Рапапорт шаље резултате
својих истраживања у Призрену, у детаљном извештају са три
прилога који се састоје од његових таблица по питању албанске
писмености. Почињемо са таблицама и конкретно са таблицом 1,
јер садржи суштину читавог извештаја и представља право стање
проблема албанског језика. Прилог садржи 17 различитих облика
албанског алфабета али аутор га сматра непотпуним, јер по њему
постоји најмање 20 писама од којих за неке он не располаже
информацијама. Теодорино кратко набрајање.
„ 1. На првом месту је стара Албанска азбука чије порекло није познато
аустро ­ угарским дипломатама а знаци не личе на слова
нити једног од савремених језика. 2. На другом месту је старогрчка
азбука уведена крајем 17. века од стране епископа Богдана и од
тада се користи за издавање верских књига католичке пропаганде
језуита у Скадру. 3. На трећем месту је реформисани и упрошћени
грчки алфабет. 4. Четврто се користи од стране Брисела у часопису
,,Албанија“. 5. Пета азбука је коришћена од стране албанолога
професора Мајера са универзитета у Грацу. 6. Шести је графички
систем предложен од аустро­угарског конзула Писка у његовом
раду ,,Nordalbanische Grammatik“. 7. Седми је Грчки алфабет
направљен од Христофориди у Цариграду 1872. године и објављена од стране библијског друштва. 8. Осми је италијанско ­
албански алфабет „Caratteri e Gramática della Lengua Albanese“,
Corigliano Calabro 1848. 9. На деветом месту је азбука на језику
Тоски од Дожана „Manuel de la langue chkipe vu albanaise“, Париз,
1879. 10. Десета је азбука на Тоска дијалекту, израђена од Васа паше
у „Grammaire albanaise“, Лондон, 1887. 11. Једанаеста је од Јубана ­
„Raccolta di lanti populari ecc.“,  Трст, 1871. 12. Дванаеста представља
транскрипцију од грчких слова из древне варијанте Библије и она
је служила међу многим другим, Ксиландер ­ Die Sprache der
Albanesen oder Schkipitaren“,  Франкфурт на Мајни, 1835. и Хан ­
Albanesischen Studien“, Јена 1854. 13. Тринаеста је транскрипција
грчких слова из последње верзије Јеванђеља. 14. Четрнаеста је
аналогна тринаестој, али има неких измена које користе Албанци у
Италији, међу којима је и Камарда. 15. Петнаеста је азбука Тоски ,,
Дитурија  ( Сами Фрашери Бег ) у Букурешту. 16. Шеснаеста је
адаптација претходне са особеностима дијалекта Гега сачињена
од Бенусија 1890. године исто у Букурешту. 17. Седамнаесто писмо
користи турско ­ арапске знакове.“ Крај цитата.
Према Рапапорту чињеница да постоји толико много албанских
писама а њихови аутори и корисници су једни од најистакнутијих
албанолога као Ксиландер, Хан, Камарда, Дожан, Мајер показује да
не би било добро да им се омаловажава њихов рад ­ заиста врло
успешан ­  са израдом новог алфабета од стране Беча.
Вицеконзулат верује да непрестано стварање нових писама не
помаже већ чини додатну конфузију у ионако сложеном језичком
проблему и зато није потребно да се то продужава. Ако треба да
се бира међу различитим графичким системима, могу да се
примене свакакви критеријуми, но по мишљењу Рапапорта
најважнији критеријум је научни или како га он назива ,,национал ­
теоретичарски “ .

Крај осмог дела
---------------------------------------------------------------------------------------

Девето погалавље носи назив: Школе ­ тежак почетак. Цитат
Теодориног описа поглавља:
    „До времена када су остали Балкански народи изградили бројне школе и школују ученике на њиховом матерњем језику, Албанци
имају само једну или две школе.
Рецепт из Бечке стратегије за остварење политичких циљева
предвиђа акције путем школа.
Стога Беч прво покушава да добије дозволу од Султана да отвори
Албанску школу, што се показује као тежак и веома спор задатак.
Зато је Беч решио да заобиђе турске власти и да их стави пред
свршен чин, и подстичу Албанце да изграде школу или да им их они
директно изграде.
Новооснована школа наилази на оштар отпор султана, исламских
духовника и православних свештеника. Затим католичке школе
изгледају као лакше за контролисање од стране Аустро ­ Угарске.
Међутим енергична интервенција папе против Италијанске
секуларне школе са националистичком оријентацијом у великој
мери умањује успех Беча у том правцу. На ову тему су овде
такође представљени документи, неиздати до сада.“ Крај цитата.

Стратешки циљ Беча је да дугорочно и коначно спречи сваку
словенску експанзију по својој југоисточној граници путем конверзије Албанаца у основни елемент једне будуће албанске
нације.
Према Аустро ­ Угарском конзулу задуженом за политичку
активност у Албанији, постизање овог циља изискује један
суштински значајан услов који је увек играо одлучујућу улогу при
формирању других нација ­ стварање школа. Они су убеђени да
никада не би могао да се оствари стварни утицај у земљи ако се не
интервенише енергично у образовним активностима, најважнијим
од свега. Каква је тренутна ситуација у области образовања ?
Према конзулу у Завардарској Македонији који је спровео разна
истраживања, Грци имају 350 школа, Бугари 188, Срби 101, чак и
малобројни и разбацани Власи имају 35 школа.
У католичком делу на северу Албаније има седам мушких и две женске
школе финансиране од Аустро ­ Угарске, но у свима њима се предаје на италијанском језику. Распоређене су на следећи начин: у
Скадру има две мушке и једна женска школа; у Драчу има једна
мушка и једна женска; у Броду, Призрену, Ђакови, Ипеку су по
једна мушка школа. Конзул извештава да и поред спонзорства
Аустро ­ Угарске међу Албанцима се не осећа нарочита
захвалност. Ако су неки људи који су на такав начин стекли
образовање и осетили икада неку захвалност она је значајно
смањена са годинама. Остали су знање и идеје стекли у школским
клупама али на жалост они су оријентисани ка Италији. Ученици
финансирани од аустро ­ угарских школа говоре и пишу на
италијанском. Њихови наставници који познају само Италију
искључиво им говоре само о њој, а Аустро ­ Угарска је далека и
страна земља, закључно негде близу Трста. Ако овој слици додате
да географски Албанија тежи највише ка Италији и образовање
чини додатну интелектуалну везу са њом постаје јасно зашто
конзул Ипен карактерише активности Беча као ,,воду у воденици
врагова”. Осим тога немогуће је зауставити субвенције за школе
или да се школе аустријализују. Било би тешко и заменити италијанске учитеље са предавачима аустријског порекла. Једини
излаз из овог ,,францјозефског“ положаја је по Ипену да се
отворе нове албанске школе. У северној Албанији има 100 жупа (
парохија ). За почетак Ипен сматра да је довољно 10 школа које
изискују највише 20.000 франака. За поређење само једна
католичка школа у Скадру кошта италијанску државу 30.000
франака. Где да нађу учитеље ? Вероватно неће бити тешко наћи
10 или 12 људи, јер критеријуми нису много високи, да су
завршили средњу школу или неколико гимназијских разреда,
односно да имају основна знања и буду спремни да раде као
учитељи. Касније они морају проћи у Аустрији специјализовану
обуку наставника и постати наставници основних школа по
аустријским стандардима. Конзули не верују да обука може да
надвиси основни степен. Најпогоднији за ову сврху изгледа
Католички институт за обуку наставника у Салсбургу. Где кандидати могу да живе у пансионима при манастиру. Други
предлог је припрема албанских фрањевачких мисионара за рачун
аустро ­ угарске владе. Према Ипену расходи Беча за религиозне
потребе Албанаца ће бити најплодотворнији ако могу да се
представе као великодушност за образовање.

Крај деветог дела.
----------------------------------------------------------------------------------------

Десета глава носи наслов: Штампа, или како је Беч почео да пише
на албанском. Цитат Теодориног описа поглавља:
„У складу са планом који је усвојен на тајним конференцијама, Беч
решава да употреби штампу за постизање политичких циљева.
Уместо пуштања нових издања Беч бира већ постојећа, и
упошљава издавача коме је потребан новац, и због тога прима од
Беча великодушне и редовне субвенције у замену за контролу
садржаја публикација. Постигнут је спорузам. Од тог момента у
недрима Отоманског царства почиње илегална дистрибуција,
форме часописа веома високог квалитета чији је циљ да пробуди
националну самосвест Албанаца. Сам беч предлаже чланке
издавачу и осим тога контролише његово писање. Овај процес
интеракције се такође показао као изузетно занимљив.
Тако почиње штампање и дистрибуција литературе и текстова на
албанском језику, написане у Аустро ­ Угарској, са циљем да се
пробуди албански национални идентитет. То су углавном
историјске књиге, календари, граматика и друго. Извршава се
широка пропаганда албанског језика кроз многобројне едукативне
иницијативе.
Поново морам да нагласим (КО?) ( Теодора ) да је ово дело директна последица
програма за Албанију усвојеног од стране Бечке конференције.
Цитирају се документи, који никада нису објављени.
Већина ових докумената није издата.“ Крај цитата.


Штампа је тачка од посебног значаја у политичком програму акција
Аустро ­Угарске у Албанији. То треба да се претвори у поуздан, ефикасан и динамичан фактор за формирање националних
осећања међу различитим деловима албанског становништва. Да
би се постигао овај циљ, министарство покушава да створи
издања која спроводе кроз свој садржај аустријски утицај у
смислу формирања националне свести код Албанаца из
различитих кланова.
ИДЕЈА И ПРВОБИТАН ПЛАН ЗА СТВАРАЊЕ АУСТРИЈСКО ­
АЛБАНСКЕ ШТАМПЕ Првобитна идеја је била да се створи
месечни часопис на албанском језику са следећим
карактеристикама: да буде одржив и стабилан, за разлику од свих
других досадашњих публикација на албанском језику. Зато треба
да започне снажно и да постигне широке читалачке кругове, да
може да утиче на најшире масе. Његов први број треба да садржи
преглед политичких збивања последњих месеци, али не и
политичке чланке. У почетку ће се информисати а касније
анализирати. Са јасним сазнањем о тешкоћама које представља
слично издање, иницијатори пројекта започињу да раде на
његовој реализацији на немачком језику упорно и систематски.
Њихови планови предвиђају висока конзуларна представништва у Скадру, Призрену, Драчу, Валони и на крају у Скопљу и Битољу, да
привуку сараднике. У почетку ће то бити свештеници зато што су
културно најближи Бечу по образовању, погледу на свет, итд.  У
каснијој фази међутим министарство предвиђа да буду привучене
и познате личности првенствено муслимани. Да би чланци били
читанији, требало би да обухватају теме из историје разних
области и традиције најплеменитијих фамилија. Треба да утиче на
етнографска, фолклорна, географска и националекономска
питања, а такође да тражи и објављује примере народне поезије.
На почетку неће бити имена аутора текста и треба да се
избегававају напади на турску власт, ислам и муслимане, као и
било какве религиозне тенденције. Место издавања садржи две
опције. Прва је подржана од стране неких конзула и предвиђа
редакцију која се налази у Бечу где ће да се извршава уметнички и
политички надзор над материјалом. Редакције свих других
албанских новина и свих других публикација на албанском језику
треба да шаљу у Беч информације за литерарне тенденције и нове
ауторске пројекте. За сада иницијативи је потребна снажна
подршка, углавном је потребна помоћ Министарства финансија.
Чињеница да се Министарство иностраних послова одриче
уобичајених снажних метода ( своје моћи ) у односу на албански
програм, не представља тешкоћу због важних чиновника
Министарства финансија који су изразили своју пуну посвећеност
иницијативи и спремност да сарађују са својим колегама из
Министарства спољњих послова. Друга опција која је заштићена
од самог Министарства спољњих послова је да часопис не може
бити издат у Бечу зато што ће се привући пажња на планиране
акције Аустро ­ Угарске у Албанији. И зато из опреза да се не
привуче пажња на акције царства Министарство решава да не
ствара ново издање, али са великодушним субвенцијама да
привуче неко од већ завршених албанских издања, где објављују
чланке писане од стране Беча. Док тражи најбоље издање за своје политичке намере Министарство налаже конзулу Ипену да тражи и
скупља материјале прикладне за објављивање. Конзул је
припремио једну књигу за албанску историју. Осим тога, окупља
како сам каже пет паметних омладинаца из албанског клера (
свештенства ), који формирају месни редакциони савет. Он сматра
да им може придружити светске сараднике па чак и муслимане.
Вицеконзул Рапапорт се такође обавезује да прикупља и
припрема материјале за будуће аустро ­ албанско издање. Која
друга албанска издања су присутна у моменту средином 1897.
године и какво је њихово стање када је Беч одлучио да
интервенише у медијском животу са погледом на сопствене
политичке циљеве? Сва постојећа издања су објављена од
стране албанске дијаспоре у иностранству и не поседују нарочиту
одрживост. У Италији постоје три покушаја за периодична издања
,,Фиамури Арбит “ ( ,,Албанска застава” ),  ,,Арбру­и­ру“ ( ,,Млада Албанија“) и ,,Јули­и­Арберсвет“ ( ,,Албанска звезда“ ) који су врло брзо угашени. У Букурешту су раније излазиле
влашко ­ албанске новине ,, Шћиприја “ ( ,,Албанија“ ) друштва ­ 
,,Дитурија“. Тренутно се издаје у Бриселу албанско издање на
француском језику. Али, у Бечу не знају ко је издавач и зато
конзул Ипен отправља питање до аустро ­ Угарског конзулата у
Бриселу. Оданде му одговарају да часопис за који пита није
пронађен на рафовима књижара и да нису могли да установе ко га


издаје. Осим тога му пишу да је недавно турска амбасада показала
интересовање за то издање и узалудно покушавала да се домогне
неког броја. Засад једина могућност за Беч да се инфилтрира у
неко албанско издање је ,,Шћиприја “ из Букурешта. Али када су
прикупили доступне информације, Аустријанци одбацују такву
могућност јер се испоставља да је часопис публикација грчко ­
филске партије.  За Беч је најважније питање какав је читатељски
круг ,,Албаније“ међу Албанцима Османске империје и докле тај
круг може да буде раширен у погледу његових политичких циљева. Прва информација долази из Скадра где је аустро ­ угарски
представник енергичан и пун ентузијазма и ради са жељом да се
уздигне у дипломатској хијерархији на ниво који одговара
његовим способностима. Према његовим речима Беч може да
рачуна на читатељство на првом месту међу католичким клером,
расутом по целој провинцији и међу верницима католицима града
Скадра. Али међу њима може да се распространи часопис само
ако је бесплатан.

Мој закључак, са свим мојим коментарима нико не мора да се
сложи, доказе који доказују супротно ко год да прибави ја ћу их
уважити.
Можемо рећи Аустро ­ Угарска је целим овим пројектом само
штитила своје интересе јер је то нормално, али Теодорин рад и
њено вишегодишње истраживање  је доказало да квази Илири
јесу, само вештачка стратешка творевина Аустро ­ Угарске са
циљем њиховог супротстављања православним народима и да су били само неписмена и нејединствена чобанско, разбојничка
хорда од које по мом мишљењу и након њиховог наводног
претварања у нацију није добијено ништа више осим наново
разбојничке хорде. Само су чобани нестали, остали су савремени
разбојниц, нарко дилери и трговци србским органима. Комшије
које нико пожелети неможе. И које ће на крају завршити како
заслужују. Крај.





Антрфиле

Годину дана ми је било потребно да се дочепам дисертације,
тражио сам је по Шпанији и желим да се захвалим на помоћи
Ms. Montserrat Guibernau, затим Теодорином ментору Dr. Agusti
Colominesu који ми је пронашао дисертацију тамо у
Универзитетској библиотеци али су ми библиотекари нудили
само делове ње, што ми није одговарало.  Најзад сасвим случајно трагајући за биографским подацима о
Теодори окренуо сам се у смеру Бугарске и открио да је
дисертација тамо објављена као књига, објавила је издавачка
кућа ,,CIELA из Софије,  обратио сам се њеном одговорном
уреднику господину Красимиру Гетову и  открио да је
Красимир Теодорин школски друг са студија тако да је врло
добро познавао Теодору. И захваљујући њему је и дошло до
објављМЛАДА БУГАРСКА ИСТОРИЧАРКА ДР ТЕОДОРА ТОДОРОВА ТОЛЕВА РАЗОТКРИЛА КАКО ЈЕ АУСТРОУГАРСКА СТВОРИЛА ВЕШТАЧКУ АЛБАНСКУ НАЦИЈУ, ПА ИЗНЕНАДА ПРЕМИНУЛА



                             




Др Теодора Тодорова Толева, у Србији мало позната бугарска историчарка и истраживач рођена је августа 1968. године у Софији. Завршила је француску језичку гимназију Алфонс де Ламартин у Софији. Била је полиглота, говорила је француски, енглески, немачки, шпански, португалски, руски и италијански  језик. Дипломирала је Балканистику на Америчком универзитету (AUBG) у
Благоевграду ( Бугарска ). Докторат на тему ,,Утицај Аустро-
Угарске империје на стварање Албанске нације ( 1896 ­ 1908 )“ о коме је реч у овом тексту, одбранила је на Универзитету у Барселони 2006. године, и када је потписник ових редака слуучајно дошао до њеног рада преточеног у књигу на бугарском језику, схватио је њену актуелност и значај за савремену геополитичку ситуацију Србије.

Открила меморaндум о тајним конференцијама

Но, пре него што на основу њене дисертације покушамо да докажемо зашто је она значајна за Србију, потребно је да кажемо нешто више о Теодори Тодоровој Толевој. Године 1999. она је први пут ушла у бечки Империјални архив са намером да прикупи податке из архивске документације који су јој били потребни за дипломски рад на тему „македонског питања“, које ју је и приватно интересовало из разлога трагања за сопственим историјским коренима. Проучавајући разну документацију на ту тему, једнога дана сасвим случајно открила је никад објављени Меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом тајног плана да се од аморфне масе завађених племена Албанаца створи до тада непостојећа албанска нација. Наиме, албанска племена до тада су била необједињена језички и религијски, нису имала своје писмо ни језик, књижевност ни штампу, а имала су само једну школу. Једном речју, нису имала никакав национални идентитет, нити су тежила да га створе, а тај задатак је, по свим документима које је пронашла Теодора, на себе преузела Аустро ­ Угарска империја превасходно из својих империјалних интереса, и да би краткорочно смањила притисак на себе Србије и Црне Горе, и спречила њихово уједињење, а дугорочно и притисак Русије. Истовремено, Аустро – Угарска је имала претензије на источну обалу Јадрана и плашила се да јој је не отму Србија или Италија.
У моменту када је дошла до тих података, а ни пре тога, албанско питање Теодору уопште није интересовало. Међутим, Меморандум је почео да је интригира својом романтичношћу и потпуном непознатошћу научној и широј јавности, и буквално ју је увукао у вртлог даљег детаљног истраживања по бечким и париским архивима. И на крају је одлучила да докторира на ту тему. Али, Теодора је у својој 42. години, од изненадне болести, умрла 8. октобра 2011. године, и њена прерана смрт потпуно је прекривена велом тајне. У чланку на http://facebookreporter.org/ преко кога сам сазнао за
Теодору Тодорову Толеву постоји претпоиставка њеног пријатеља Србина да је њена смрт, уствари, последица ликвидације због предмета њених истраживања. Како сам сазнао од Теодориних блиских пријатеља, случајно или не, на самом почетку њених истраживања, а десет година у односу на данашњи дан, у Бугарској је из ватреног оружја убијен њен отац, бизнисмен у области телекомуникација, и њему је Теодора посветила своју докторску дисертацију ,,НА МОЯ БАЩА“ или ,,МОМ ОЦУ  .
У поменутом чланку стоји да се Теодора пред саму смрт жалила и тражила неку врсту заштите од свог српског пријатеља, „јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују  али он, очигледно, није био човек који је ту врсту помоћи могао да јој пружи.
Тема Теодориног дипломског рада и њене докторске дисертације
несумњиво гура прст у око наследницима и старим партнерима
Аустро ­ Угарске монархије, Ватикану и језуитима, док трећа
тема којом се бавила Теодора, а то је масакр над Јерменима 1915. године, стаје на жуљ Хазарима који су творци  модерне Турске и тренутно владају њоме, као и Ватиканом и Језуитским редом.


Пројекат супротан међународним правним нормама

Но, да се вратимо на тему дисертације. Теодора је у њој констатовала да је Министарство спољних послова Аустро-Угарске имало главну улогу у стварању албанске нације. То произилази из такозваног Меморандума „Беч -Албанија“, из кога су многи факсимили и фотографије објављени у њеној дисертацији, а који никада пре тога нису били доступни јавности. Теодора закључује да су Меморандумом обухваћене све четири тајне конференције које представљају нераскидиву целину иако правно представљају четири засебна документа за истраживање. У њима је јасно назначено да албанска нација не постоји, али да ће се Беч фокусирати на њеном стварању. Teодора оцењује да је то рационалан потез Аустро - Угарске у циљу властитих империјалних интереса јер је Аустро – Угарској потребна територија источно од Јадрана да би ублажила притисак Србије и Црне Горе а и Русије
на дужи рок. Међутим, она схвата да ова активност садржи и један ирационалан моменат, односно да је изградња једне нације веома тежак задатак и притом супротан размишљању војске која више воли непосредну војну окупацију.
У својој дисертацији Теодора даље наводи да су учесници тајних конференција имали позитиван однос према плану о стварању албанске нације, док су поједини представници Министарства спољних послова и војске овом питању прилазили са извесном резервом (имали негативан однос). Неки дипломати од поверења којима је Меморандум достављен на увид били су изненађени планом и сматрали га неостварљивим због разних ризика које он подразумева и нарочито наглашавају чињеницу да пројекат крши уговоре и норме међународног карактера. Генералштаб војске такође је био против спровођења овога плана, али негативне реакције нису могле да утичу на мишљење истакнутих учесника конференција.
„Тајне конференције и приложени им Меморандум са документима од искључиве важности за политику Аустро ­ Угарске на југозападном Балкану 
крајем 19. и почетком 20. века са једне стране сами по себи представљају
спољнополитички програм Империје у том делу Европе, а са друге
стране одражавају процесе израде и примене тог програма. Он је састављен из стратегијског дела који предвиђа стварање албанске нације у кратком року, док је тактички део везан за избор и коришћење најефикаснијих
средстава за остваривање политичких циљева Беча – ширење националне
идеје међу албанским племенима различитих вероисповести, рад са католичким свештенством за добијање његове подршке, стварање и ширење јединственог албанског језика, отварање албанских школа, штампање и
дистрибуција књига и часописа са националистичким садржајем
и друго“, наводи Теодора.
Важан моменат у тактици Беча за изградњу националне свести код
Албанаца, оцењује она у својој дисертацији, на основу докумената садржаних у Меморандуму, јесте успостављање тесних веза представника Министарства спољних послова Аустро - Угарске са муслиманским становништвом.
Пракса је показала да је за активирање одређених политичких
утицаја на мишљење муслимана било неопходно одржавање
директних, честих и редовних контаката уз великодушну накнаду у злату.
Теодора наводи да је међу првима који извештавају о томе вицеконзул Рапапорт из канцеларије у Призрену. Да би испунио своје задатке, он је сматрао да су му пре свега неопходне поуздане информације о ставовима
људи. За тај циљ му је, како је рекао, потребан посредник који добро познаје
истакнуте личности у заједници и може да га повеже са њом
без да привуче пажњу. Рапапорт је желео да истражи све регионе у
земљи а посебно у свом конзуларном реону и по његовој процени то је изискивало максимална месечна средства од 60 златних форинти. 


7777777777777777777777777777777777777777777777777777777777777

Успостављање аустро-угарског културног протектората  

Према Теодорином тумачењу, постоје два основна погледа правне природе
и праксе на католички верски протекторат Аустро ­ Угарске у Османској
империји у 19 веку. Њихова анализа је заснована на два документа из те епохе. Први је израђен од стране аустро­угарског конзула Ипена и има
за циљ да упозна аустријску јавност са аустро-угарским протекторатом
и да створи позитиван став према њему, али и да одговори на нападе из 
непријатељских земаља који започињу да учеставају од 1900. године. 
Пропагандни циљеви, по Теодориној оцени, не умањују научну вредност
писања Ипена. Други документ је намењен за интерну употребу грофа Кјофшајна, истакнутог немачког дипломате који покушава да доведе у питање право Аустро­Угарске да врши верски протекторат. Документ
представља Ипенов чланак из 1903. године. Састоји се од четири дела. У првом аутор разјашњава природу и обим примене католичког протектората 
Аустро-Угарске у оквиру Отоманског царства. У другом делу појашњава ко може пасти под такав протекторат. У трећем објашњава разлог за противречја у вези са Берлинским конгресом.У четвртом и последњем делу 
апелује на аустријско друштво да подржи своју државу у примени протектората.
Пре него што објасни суштину религиозног протектората и његову
примену, Ипен на кратко прави осврт на рекапитулацију односа међу
империјама, Хабзбуршком и Османском, који су предодређени
низом ратова у три века (од 1524. до 1791.године). Ови ратови су завршени са потписивањем мировних споразума
који дају право Хабзбурзима да успоставе протекторат над
католичком црквом на територији Османске империје. Даље Ипен
представља клаузуле споразума које се односе на католичко
вероисповедање, споразум је познат као ,,Бечки мир” потписан је
1615. године између императора Матијаша и султана Ахмеда првог. 
И каже да монаси или језуити могу да граде своје цркве у земљама
Османског султана и да проповедају тамо своје Јеванђеље, да се
окупљају и прослављају своје верске празнике у складу са
обичајима и правилима њиховог реда, или по старој традицији.
Даље у овом поглављу се наводи низ мировних споразума између
Хабзбурга и Османлија а који садрже и клаузуле о вероисповести.
­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­
Крај шестог дела.
77777777777777777777777777777777777777777777777777777777777777


Беч је одлучио да успостави контакт са најмоћнијим опатом католичке заједнице Мирдита. После низа преговора спроведених у Бечу опат обећава да ће радити међу албанским становништвом да га умири, да се уједине
и да пробуди у људима национална осећања у замену за значајне
периодичнe субвенције (мито). Осим тога израђује план за северно 
Албанско Кнежевство, улаже напоре у подршку књижевним процесима и 
игра важну,мада контраверзну улогу за унифицирање албанског језика. 
Документи који се односе на њега никад нису објављени.
Монсињор Доджи је главни опат епархије ,,Свети Александар” у
Орошу, велики пријатељ Беча на кога Министарство спољних послова рачуна за испуњење својих планова у Албанији. Он доставља информације
о расположењу Албанаца и њиховим политичким стремљењима,
помаже у успостављању контаката између Аустро ­ Угарске и
албанских националиста, прави проаустријску пропаганду међу
становништвом, учествује активно у изради и ширењу албанске
писмености, у тесној сарадњи са Бечом ствара Албанско
књижевно друштво, пише материјале са националистичким
карактером, ради на ширењу албанске националне идеје у
католичким насељима, покушава да помири различите албанске
кланове и да зближи Албанце различитих вероисповести. 
( И СВЕ ТО РАДИ САМО ЗБОГ ЉУБАВИ КА ЗЛАТУ КОЈЕ 
ДОБИЈА ОД БЕЧА КАО НАКНАДУ ЗА ТЕ РАДЊЕ ).

По информацијама Беча монсињор Примо Доджи главни опат
епархије ,,Свети Александар “ је рођен око 1849. године у бугарском селу Орошу.Завршио је Римски ,, КолегиуУрбанум” за католичку пропаганду.Године 1875. постао је епархијски свештеник у Мирдити. Тамо се
зближава са Принк Биб Додом, након повратка у град 1876.  Под
изговором да жели да помогне Албанији да се ослободи од Турске
владавине, Доджи у пролеће 1877. године учествује у устанку становништва Мирдите против турске власти.
    
     Турци су га заробили близу Гусиња док је покушавао да побегне у
Црну Гору и изручили га у Цариград. Тамо су га предали
апостолском нунцију под условом да се никад не враћа у
Албанију. Након кратког боравка у Риму отишао је у Канаду као
секретар виших духовника. Тамо је провео око шест година. У
децембру 1883. у пролазу кроз Крф и Антивари на путу за Атину,
када се установио трајно као помоћник надбискупа Маранге.
Осваја симпатије Грчко ­ албанског Комитета на Крфу. У септембру
1884. у пратњи кардинала Антониа Алиардиа при његовом поласку
у Бомбај као апостолског нунција Источне Индије где је остао до
1887. године. Након повратка у Рим бива предложен за Опата
Мирдите, но само под условом да се Турска влада не противи
његовом повратку у земљу, и Аустро ­ Угарска му је подржала
кандидатуру. Отишао је у Цариград где је уз помоћ јерменског
католичког патријарха Азаријана добио дозволу од Порте да се
врати у Албанију. Одатле је поново отишао у Рим пролазећи кроз
Беч.
Године 1888. званично преузима дужност Опата Мирдите. Путује до
Цариграда за дозволе и у новембру 1888. стиже у Албанију. Зашто
се Беч интересује за Примо Доджија, већ је упознат са идејама о
независности и близак је са Римом и Папом, и одавно посматран
са интересовањем и неповерењем од стране Турских власти? Беч
тражи од конзула листу свих утицајних Албанаца, који могу да
буду укључени у такозвани Албански национални покрет у свакој
области у оквиру територије. Према извештају добијеном 31.
јануара. 1901. године из Скадра, на обласном списку стоји само
једно име, Опата Мирдите, који је стари пријатељ Беча. Сугерише
да постоје још две особе, два дервиша, али аустро ­ угарски
представник их не познаје и тренутно не може да обезбеди никакве
информације у вези њих. ( Прекинућу овај ,,шпијунски роман “ кад
почиње најзанимљивије, јер морам због простора да пређем на
следеће јако важно поглавље. А управо сам открио да су у књизи
мало измешали представљања поглавља и сама поглавља, не стоје на предвиђеним ­ најављеним местима, али није страшно кад се
укапира није проблем, ја ћу морати да овде мало коригујем, а у
преводу књиге да потпуно исправим ту грешку издавача .)

Крај седмог дела
-------------------------------------------------------------------------------------------

Осмо поглавље носи назив: Језик велико обједињено дело. 
Цитат Теодориног описа поглавља: У време када Беч одлучује да спроведе нови план за Албанију, има око двадесет начина за
транскрипцију различитих албанских дијалеката.
Међу свима њима постоје три основна: први употребљава
арапске писмене знаке, други грчке, трећи латинске. Осим тога, у
свакој варијанти имају специјалне знаке, који изражавају
специфичне фонеме албанског језика. Ови знаци се не срећу ни у
једном другом писму, што представаља озбиљну тешкоћу при
штампању текстова на том језику. Са друге стране свако од три
писма има подршку значајних делова албанског становништва из
религиозних и политичких разлога. Циљ Беча је да се уведе
јединствено писмо за све Албанце, а као обавезно оставити их у
уверењу да су сами креирали ово писмо. Беч је успео да оствари
свој циљ и сада Албанци користе писмо уведено званично на
конгресу у Монастиру 1908. године где пресудну улогу има
генерални конзул Аустро ­ Угарске у то време, тада Краљ. Не
треба сумњати да је језичка унификација спроведена захваљујући
     многобројним иницијативама Беча убрзала стварање албанског
     народа, и представља важно завојевање Империје.
    
„Мој циљ у овом поглављу је да покажем документованим доказима
     од којих многи никада нису објављени, како се постиже
     реализација свега тога.“ ( Теодора ) Крај цитата.  
Беч жели пре свега да реши питање албанског алфабета, почиње да развија албанску писменост и литературу, кључни моменат у политичком програму
     за формирање албанске нације. У то време постоји неколико
     транскрипција на различитим дијалектима, које отежавају сваки
     покушај националистичке пропаганде. У овим околностима,
     главни циљ министарства је да се наложи један јединствен алфабет. Ово може да се постигне кроз усвајање неког од
постојећих типова писма, или у погледу компромиса да се сажму
све варијанте у један графички систем. Ако се ово покаже
немогућим, да се онда створи нова азбука, и да се афирмише као
стандардно писмо за целу земљу. Истакнути албанолози
аустријског порекла, по изричитој наредби министарства
ангажовани су за овај тежак задатак. Да изабере међу
многобројним варијантама, министарству је потребно више
објективних информација за различите системе писања и њихово
ширење. Барон Цвидинек тајни саветник императора, наговара
аустро ­ угарског вицеконзула у Призрену ( у Отоманском царству) 
Рапапорта током његовог боравка у Бечу да сачини извештај о
том питању. 
31. јануара. 1898. године Рапапорт шаље резултате
својих истраживања у Призрену, у детаљном извештају са три
прилога који се састоје од његових таблица по питању албанске
писмености. Почињемо са таблицама и конкретно са таблицом 1,
јер садржи суштину читавог извештаја и представља право стање
проблема албанског језика. Прилог садржи 17 различитих облика
албанског алфабета али аутор га сматра непотпуним, јер по њему
постоји најмање 20 писама од којих за неке он не располаже
информацијама. Теодорино кратко набрајање.
„ 1. На првом месту је стара Албанска азбука чије порекло није познато
аустро ­ угарским дипломатама а знаци не личе на слова
нити једног од савремених језика. 2. На другом месту је старогрчка
азбука уведена крајем 17. века од стране епископа Богдана и од
тада се користи за издавање верских књига католичке пропаганде
језуита у Скадру. 3. На трећем месту је реформисани и упрошћени
грчки алфабет. 4. Четврто се користи од стране Брисела у часопису
,,Албанија“. 5. Пета азбука је коришћена од стране албанолога
професора Мајера са универзитета у Грацу. 6. Шести је графички
систем предложен од аустро­угарског конзула Писка у његовом
раду ,,Nordalbanische Grammatik“. 7. Седми је Грчки алфабет
направљен од Христофориди у Цариграду 1872. године и објављена од стране библијског друштва. 8. Осми је италијанско ­
албански алфабет „Caratteri e Gramática della Lengua Albanese“,
Corigliano Calabro 1848. 9. На деветом месту је азбука на језику
Тоски од Дожана „Manuel de la langue chkipe vu albanaise“, Париз,
1879. 10. Десета је азбука на Тоска дијалекту, израђена од Васа паше
у „Grammaire albanaise“, Лондон, 1887. 11. Једанаеста је од Јубана ­
„Raccolta di lanti populari ecc.“,  Трст, 1871. 12. Дванаеста представља
транскрипцију од грчких слова из древне варијанте Библије и она
је служила међу многим другим, Ксиландер ­ Die Sprache der
Albanesen oder Schkipitaren“,  Франкфурт на Мајни, 1835. и Хан ­
Albanesischen Studien“, Јена 1854. 13. Тринаеста је транскрипција
грчких слова из последње верзије Јеванђеља. 14. Четрнаеста је
аналогна тринаестој, али има неких измена које користе Албанци у
Италији, међу којима је и Камарда. 15. Петнаеста је азбука Тоски ,,
Дитурија  ( Сами Фрашери Бег ) у Букурешту. 16. Шеснаеста је
адаптација претходне са особеностима дијалекта Гега сачињена
од Бенусија 1890. године исто у Букурешту. 17. Седамнаесто писмо
користи турско ­ арапске знакове.“ Крај цитата.
Према Рапапорту чињеница да постоји толико много албанских
писама а њихови аутори и корисници су једни од најистакнутијих
албанолога као Ксиландер, Хан, Камарда, Дожан, Мајер показује да
не би било добро да им се омаловажава њихов рад ­ заиста врло
успешан ­  са израдом новог алфабета од стране Беча.
Вицеконзулат верује да непрестано стварање нових писама не
помаже већ чини додатну конфузију у ионако сложеном језичком
проблему и зато није потребно да се то продужава. Ако треба да
се бира међу различитим графичким системима, могу да се
примене свакакви критеријуми, но по мишљењу Рапапорта
најважнији критеријум је научни или како га он назива ,,национал ­
теоретичарски “ .

Крај осмог дела
---------------------------------------------------------------------------------------

Девето погалавље носи назив: Школе ­ тежак почетак. Цитат
Теодориног описа поглавља:
    „До времена када су остали Балкански народи изградили бројне школе и школују ученике на њиховом матерњем језику, Албанци
имају само једну или две школе.
Рецепт из Бечке стратегије за остварење политичких циљева
предвиђа акције путем школа.
Стога Беч прво покушава да добије дозволу од Султана да отвори
Албанску школу, што се показује као тежак и веома спор задатак.
Зато је Беч решио да заобиђе турске власти и да их стави пред
свршен чин, и подстичу Албанце да изграде школу или да им их они
директно изграде.
Новооснована школа наилази на оштар отпор султана, исламских
духовника и православних свештеника. Затим католичке школе
изгледају као лакше за контролисање од стране Аустро ­ Угарске.
Међутим енергична интервенција папе против Италијанске
секуларне школе са националистичком оријентацијом у великој
мери умањује успех Беча у том правцу. На ову тему су овде
такође представљени документи, неиздати до сада.“ Крај цитата.

Стратешки циљ Беча је да дугорочно и коначно спречи сваку
словенску експанзију по својој југоисточној граници путем конверзије Албанаца у основни елемент једне будуће албанске
нације.
Према Аустро ­ Угарском конзулу задуженом за политичку
активност у Албанији, постизање овог циља изискује један
суштински значајан услов који је увек играо одлучујућу улогу при
формирању других нација ­ стварање школа. Они су убеђени да
никада не би могао да се оствари стварни утицај у земљи ако се не
интервенише енергично у образовним активностима, најважнијим
од свега. Каква је тренутна ситуација у области образовања ?
Према конзулу у Завардарској Македонији који је спровео разна
истраживања, Грци имају 350 школа, Бугари 188, Срби 101, чак и
малобројни и разбацани Власи имају 35 школа.
У католичком делу на северу Албаније има седам мушких и две женске
школе финансиране од Аустро ­ Угарске, но у свима њима се предаје на италијанском језику. Распоређене су на следећи начин: у
Скадру има две мушке и једна женска школа; у Драчу има једна
мушка и једна женска; у Броду, Призрену, Ђакови, Ипеку су по
једна мушка школа. Конзул извештава да и поред спонзорства
Аустро ­ Угарске међу Албанцима се не осећа нарочита
захвалност. Ако су неки људи који су на такав начин стекли
образовање и осетили икада неку захвалност она је значајно
смањена са годинама. Остали су знање и идеје стекли у школским
клупама али на жалост они су оријентисани ка Италији. Ученици
финансирани од аустро ­ угарских школа говоре и пишу на
италијанском. Њихови наставници који познају само Италију
искључиво им говоре само о њој, а Аустро ­ Угарска је далека и
страна земља, закључно негде близу Трста. Ако овој слици додате
да географски Албанија тежи највише ка Италији и образовање
чини додатну интелектуалну везу са њом постаје јасно зашто
конзул Ипен карактерише активности Беча као ,,воду у воденици
врагова”. Осим тога немогуће је зауставити субвенције за школе
или да се школе аустријализују. Било би тешко и заменити италијанске учитеље са предавачима аустријског порекла. Једини
излаз из овог ,,францјозефског“ положаја је по Ипену да се
отворе нове албанске школе. У северној Албанији има 100 жупа (
парохија ). За почетак Ипен сматра да је довољно 10 школа које
изискују највише 20.000 франака. За поређење само једна
католичка школа у Скадру кошта италијанску државу 30.000
франака. Где да нађу учитеље ? Вероватно неће бити тешко наћи
10 или 12 људи, јер критеријуми нису много високи, да су
завршили средњу школу или неколико гимназијских разреда,
односно да имају основна знања и буду спремни да раде као
учитељи. Касније они морају проћи у Аустрији специјализовану
обуку наставника и постати наставници основних школа по
аустријским стандардима. Конзули не верују да обука може да
надвиси основни степен. Најпогоднији за ову сврху изгледа
Католички институт за обуку наставника у Салсбургу. Где кандидати могу да живе у пансионима при манастиру. Други
предлог је припрема албанских фрањевачких мисионара за рачун
аустро ­ угарске владе. Према Ипену расходи Беча за религиозне
потребе Албанаца ће бити најплодотворнији ако могу да се
представе као великодушност за образовање.

Крај деветог дела.
----------------------------------------------------------------------------------------

Десета глава носи наслов: Штампа, или како је Беч почео да пише
на албанском. Цитат Теодориног описа поглавља:
„У складу са планом који је усвојен на тајним конференцијама, Беч
решава да употреби штампу за постизање политичких циљева.
Уместо пуштања нових издања Беч бира већ постојећа, и
упошљава издавача коме је потребан новац, и због тога прима од
Беча великодушне и редовне субвенције у замену за контролу
садржаја публикација. Постигнут је спорузам. Од тог момента у
недрима Отоманског царства почиње илегална дистрибуција,
форме часописа веома високог квалитета чији је циљ да пробуди
националну самосвест Албанаца. Сам беч предлаже чланке
издавачу и осим тога контролише његово писање. Овај процес
интеракције се такође показао као изузетно занимљив.
Тако почиње штампање и дистрибуција литературе и текстова на
албанском језику, написане у Аустро ­ Угарској, са циљем да се
пробуди албански национални идентитет. То су углавном
историјске књиге, календари, граматика и друго. Извршава се
широка пропаганда албанског језика кроз многобројне едукативне
иницијативе.
Поново морам да нагласим (КО?) ( Теодора ) да је ово дело директна последица
програма за Албанију усвојеног од стране Бечке конференције.
Цитирају се документи, који никада нису објављени.
Већина ових докумената није издата.“ Крај цитата.


Штампа је тачка од посебног значаја у политичком програму акција
Аустро ­Угарске у Албанији. То треба да се претвори у поуздан, ефикасан и динамичан фактор за формирање националних
осећања међу различитим деловима албанског становништва. Да
би се постигао овај циљ, министарство покушава да створи
издања која спроводе кроз свој садржај аустријски утицај у
смислу формирања националне свести код Албанаца из
различитих кланова.
ИДЕЈА И ПРВОБИТАН ПЛАН ЗА СТВАРАЊЕ АУСТРИЈСКО ­
АЛБАНСКЕ ШТАМПЕ Првобитна идеја је била да се створи
месечни часопис на албанском језику са следећим
карактеристикама: да буде одржив и стабилан, за разлику од свих
других досадашњих публикација на албанском језику. Зато треба
да започне снажно и да постигне широке читалачке кругове, да
може да утиче на најшире масе. Његов први број треба да садржи
преглед политичких збивања последњих месеци, али не и
политичке чланке. У почетку ће се информисати а касније
анализирати. Са јасним сазнањем о тешкоћама које представља
слично издање, иницијатори пројекта започињу да раде на
његовој реализацији на немачком језику упорно и систематски.
Њихови планови предвиђају висока конзуларна представништва у Скадру, Призрену, Драчу, Валони и на крају у Скопљу и Битољу, да
привуку сараднике. У почетку ће то бити свештеници зато што су
културно најближи Бечу по образовању, погледу на свет, итд.  У
каснијој фази међутим министарство предвиђа да буду привучене
и познате личности првенствено муслимани. Да би чланци били
читанији, требало би да обухватају теме из историје разних
области и традиције најплеменитијих фамилија. Треба да утиче на
етнографска, фолклорна, географска и националекономска
питања, а такође да тражи и објављује примере народне поезије.
На почетку неће бити имена аутора текста и треба да се
избегававају напади на турску власт, ислам и муслимане, као и
било какве религиозне тенденције. Место издавања садржи две
опције. Прва је подржана од стране неких конзула и предвиђа
редакцију која се налази у Бечу где ће да се извршава уметнички и
политички надзор над материјалом. Редакције свих других
албанских новина и свих других публикација на албанском језику
треба да шаљу у Беч информације за литерарне тенденције и нове
ауторске пројекте. За сада иницијативи је потребна снажна
подршка, углавном је потребна помоћ Министарства финансија.
Чињеница да се Министарство иностраних послова одриче
уобичајених снажних метода ( своје моћи ) у односу на албански
програм, не представља тешкоћу због важних чиновника
Министарства финансија који су изразили своју пуну посвећеност
иницијативи и спремност да сарађују са својим колегама из
Министарства спољњих послова. Друга опција која је заштићена
од самог Министарства спољњих послова је да часопис не може
бити издат у Бечу зато што ће се привући пажња на планиране
акције Аустро ­ Угарске у Албанији. И зато из опреза да се не
привуче пажња на акције царства Министарство решава да не
ствара ново издање, али са великодушним субвенцијама да
привуче неко од већ завршених албанских издања, где објављују
чланке писане од стране Беча. Док тражи најбоље издање за своје политичке намере Министарство налаже конзулу Ипену да тражи и
скупља материјале прикладне за објављивање. Конзул је
припремио једну књигу за албанску историју. Осим тога, окупља
како сам каже пет паметних омладинаца из албанског клера (
свештенства ), који формирају месни редакциони савет. Он сматра
да им може придружити светске сараднике па чак и муслимане.
Вицеконзул Рапапорт се такође обавезује да прикупља и
припрема материјале за будуће аустро ­ албанско издање. Која
друга албанска издања су присутна у моменту средином 1897.
године и какво је њихово стање када је Беч одлучио да
интервенише у медијском животу са погледом на сопствене
политичке циљеве? Сва постојећа издања су објављена од
стране албанске дијаспоре у иностранству и не поседују нарочиту
одрживост. У Италији постоје три покушаја за периодична издања
,,Фиамури Арбит “ ( ,,Албанска застава” ),  ,,Арбру­и­ру“ ( ,,Млада Албанија“) и ,,Јули­и­Арберсвет“ ( ,,Албанска звезда“ ) који су врло брзо угашени. У Букурешту су раније излазиле
влашко ­ албанске новине ,, Шћиприја “ ( ,,Албанија“ ) друштва ­ 
,,Дитурија“. Тренутно се издаје у Бриселу албанско издање на
француском језику. Али, у Бечу не знају ко је издавач и зато
конзул Ипен отправља питање до аустро ­ Угарског конзулата у
Бриселу. Оданде му одговарају да часопис за који пита није
пронађен на рафовима књижара и да нису могли да установе ко га


издаје. Осим тога му пишу да је недавно турска амбасада показала
интересовање за то издање и узалудно покушавала да се домогне
неког броја. Засад једина могућност за Беч да се инфилтрира у
неко албанско издање је ,,Шћиприја “ из Букурешта. Али када су
прикупили доступне информације, Аустријанци одбацују такву
могућност јер се испоставља да је часопис публикација грчко ­
филске партије.  За Беч је најважније питање какав је читатељски
круг ,,Албаније“ међу Албанцима Османске империје и докле тај
круг може да буде раширен у погледу његових политичких циљева. Прва информација долази из Скадра где је аустро ­ угарски
представник енергичан и пун ентузијазма и ради са жељом да се
уздигне у дипломатској хијерархији на ниво који одговара
његовим способностима. Према његовим речима Беч може да
рачуна на читатељство на првом месту међу католичким клером,
расутом по целој провинцији и међу верницима католицима града
Скадра. Али међу њима може да се распространи часопис само
ако је бесплатан.

Мој закључак, са свим мојим коментарима нико не мора да се
сложи, доказе који доказују супротно ко год да прибави ја ћу их
уважити.
Можемо рећи Аустро ­ Угарска је целим овим пројектом само
штитила своје интересе јер је то нормално, али Теодорин рад и
њено вишегодишње истраживање  је доказало да квази Илири
јесу, само вештачка стратешка творевина Аустро ­ Угарске са
циљем њиховог супротстављања православним народима и да су били само неписмена и нејединствена чобанско, разбојничка
хорда од које по мом мишљењу и након њиховог наводног
претварања у нацију није добијено ништа више осим наново
разбојничке хорде. Само су чобани нестали, остали су савремени
разбојниц, нарко дилери и трговци србским органима. Комшије
које нико пожелети неможе. И које ће на крају завршити како
заслужују. Крај.





Антрфиле

Годину дана ми је било потребно да се дочепам дисертације,
тражио сам је по Шпанији и желим да се захвалим на помоћи
Ms. Montserrat Guibernau, затим Теодорином ментору Dr. Agusti
Colominesu који ми је пронашао дисертацију тамо у
Универзитетској библиотеци али су ми библиотекари нудили
само делове ње, што ми није одговарало.  Најзад сасвим случајно трагајући за биографским подацима о
Теодори окренуо сам се у смеру Бугарске и открио да је
дисертација тамо објављена као књига, објавила је издавачка
кућа ,,CIELA из Софије,  обратио сам се њеном одговорном
уреднику господину Красимиру Гетову и  открио да је
Красимир Теодорин школски друг са студија тако да је врло
добро познавао Теодору. И захваљујући њему је и дошло до
објављивања њених радова.  Од њега сам добио на поклон дисертацију, као и њен дипломски

рад за Мастер степен ,, Спољња политика грофа Ђуле
Андрашија и утицај на Македонско питање  а који је исто
објављен као књига од стране наведеног издавача. И пуно се
захваљујем пријатељу Красимиру јер ми је то омогућило
писање овог фељтона.
Др. Коломинас не зна да је Теодорина дисертација издата у
Бугарској и да је у њој и његов предговор.
Спремно за издавање је и треће дело  са темом ,, Геноцид и
судбина Јерменског народа 1915  зашта треба зелено светло
да, да  мајка покојне Теодоре.  


                                                                                      Ђорђе Опсеницаивања њених радова.  Од њега сам добио на поклон дисертацију, као и њен дипломски

рад за Мастер степен ,, Спољња политика грофа Ђуле
Андрашија и утицај на Македонско питање  а који је исто
објављен као књига од стране наведеног издавача. И пуно се
захваљујем пријатељу Красимиру јер ми је то омогућило
писање овог фељтона.
Др. Коломинас не зна да је Теодорина дисертација издата у
Бугарској и да је у њој и његов предговор.
Спремно за издавање је и треће дело  са темом ,, Геноцид и
судбина Јерменског народа 1915  зашта треба зелено светло
да, да  мајка покојне Теодоре.  



                                                                                      Ђорђе Опсеница

0 коментара:

Постави коментар

Радански триптих

Радански крст

И крст лево сечен 2002 манасти Св.Спиридона код Бојника, а други сечен 2010 село Магаш испод Радана. Са по 33 год. старости.Трећи село Прилужани.

Богородица достојно ест

  © Copyright2010 Slike i zakon postanjaDesign by Izrada sajta 2009

PVC stolarija | Selidbe | Sudski tumac | Back to TOP  
Akumulator Auto stakla Servis letve volana Servis servo pumpe Adaptacija stanova Beograd Sigurnosna vrata decije torte svadbene torte torte laminat