Боги ће остати запамћен као Србин Вертикале.

Као Србин који је у свом бићу и суштаству помирио живот и смрт, као Србин који је надрастао и превазишао страх од смрти.

Боги је Србин Вертикале који је веровао и живео Мисију Србства.
Он је у бићу Србства видео Светлост, Истину и Правду.
За њега је Србство увек и вазда бивало – Вертикала.

Говорио је: Србство се мери и вреднује по дубини и висини.
Хоризонтала је безначајна и пролазна.
Хоризонтала је опсена, омаја, варка, привид и илузија.
Његова је вера у Србство происходила из виђења, знања и живљења.

Вера је била последица већ виђеног, знаног, спознајног и познатог.
Боги је био посвећеник живе усмене речи.
Сваку би реч казивао из душе и срца.

Реч је за њега била слика, праслика, архетип, сушто биће.
Свака његова изговорена реч била је усаображена са осећањем, вером, знањем и познањем.
Говорио би само оно што осећа, види, познаје и верује.

Говорио би: Све док не правазиђеш страх од смрти, не можеш бити цео, потпун, заокружен, самобитан и самосвестан човек.

Све док човек у дубинама својега бића не помири живот и смрт, не може Одозго да се роди за Вечан Живот.

Онај ко превазиђе и победи страх од смрти – превазишао је и победио свет.
Његов живот, од тог трена, нема више ни почетка ни свршетка.
И још би говорио: Није Србин свако онај ко има србско име; Србин мора двапут да се роди: први пут Одоздо, а други пут Одозго.

Онај ко се не роди Одозго, узалудно је рођен и Одоздо.
Када говорим о Србима Вертикале, ја имам на уму управо те Србе, који су и по други пут рођени – Одозго.

(Ово је моје песничко сведочење о пуковнику Богосаву Стојменовићу, великом посвећенику, војнику и ратнику, Белом Србину с којим се, у овоме свету, дружих четврт века.)