Ожалошћена породицо Стојменовић, ожалошћени скупе, рођаци, кумови, колеге, пријатељи, другови, комшије, присутни.

Нисам ни слутио да ће ми бити додељена тако тешка дужност да се опростим од пуковника Стојменовића, кога смо сви од милошта звали – Боги. Ја то радим у име једне групе Хиландараца, Срба, који су милошћу провиђења били у могућности да посете Србску царску лавру и поклоне се колевци светосавске духовности. Било је то у октобру лета господњег 2001, у Хиландару, на Светој Гори Атосу. Касније та дружења су се проширила на његово омиљено место окупљања КМ-69.

О Богијевим људским ососбинама, величини његове личности, о ширини и дубини његових интелектуалних особина и погледа могле би се исписати бројне странице препуне суперлатива о његовом раду и његовим достигнућима.

Такође има и неких другачијих ставова, оних личности које нису ни желеле да га чују или разумеју. Али тако је одувек било међу људима, и јуче и данас, и тако ће бити и сутра. Пуковник Боги је имао особиту нарав, био је импулсиван, темпераментан и није дозвољавао саговорницима да га, речено колоквијаним речником, „замајавају“ или да говоре “празнословље“, како би рекли наши стари преци.

Ожалошћени скупе, рећи ћу неколико редова о погледима пуковника Богија, по којима је нарочито постао познат.

Прво је изазвао подозрење својих моћних надређених старешина, када је без увијања у дипломатске рукавице, критиковао у зваичном листу (часопису) Војске, понашање једне глобалне велесиле. Затим су се ту ређали различити скупови, састанци, не само у Генералштабу ЈНА, него и трибине у граду итд. Ту су били и различити наступи на
електронским медијима, од учешћа на локалним телевизијама ван Београда до високо рангираних ТВ емисија по рејтингу гледаности (попут „Ћирилице“) или веома атрактивног и интелектуално провокативног става исказаног у њему, чувеног сајта „Слике и закон постања“ итд. Исто тако су чувене његове анегдоте исказане у просторијама генералштаба, о обарању
невидљивог бомбардера (стелт-технике) итд.

Све ово говори о једној изузетно духовној и проницљивој особи која је по својим квалитетима била испред свога времена и изнад многих колега које су га окруживале. Вероватно је то утицало да му је измакао генералски чин, који су добили нажалост мање заслужнији од њега. То се показало у последњем рату, где је свако показао своје право лице.

Цитираћу речи пуковника Богија: „Војник се школује, а ратник се рађа са Божјим даром да то буде. Научник и свештеник се школују, а духовник, са божјим даром се такође рађа“. Дакле сви војници, официри, па и они са највећим чиновима генерали, нису ратници. Они немају духовну снагу од Бога, да неминовност сукоба између добра и зла реше у корист добра. Иста је ситуација и са свештеницима и са духовницима. Једино ратници и духовници могу бити истинске вође, истински стожери опстанка народа, традиције, вере и културе.

Пуковник Боги је имао срећу да буде школован војник и ратник (борац, победник). Иста је ситуација и са његовим погледима на науку (погледати његов сајт довољно је).

По својим физичким и анатомским карактеристикама невероватно је личио на ону познату слику војника (извиђача) из првог светског рата, која се зове „око соколово“. Ако постоји физичка реинкарнација, то је било то. Српска шајкача, пушка о рамену и будан опрез према непријатељској линији.

Такав је био целог живота, велики патриота, беспрекоран војник, велики борац, рођен победник, истинска људска величина.

Зато су за њега биле неразумљиве  категорије људског понашања, као што су лажи и извртање истине, лицемерје, грабеж, прљаве игре итд., које су рађене у његовој ближој или даљој околини. Он се тешко мирио са истином која је несхватљива, да је цивилизација избрисала 7523 године Србске историје (јер имамо најстарији календар на свету).

- Избрисан је и последњи видљиви, непрекидни (у континуитету) ланац геноцида над Србским народом, од Косовског боја 1389. године до данас;

- Избрисано је образложење како је било могуће да шачица словеначких ловаца и ватрогасаца победи четврту по снази армију Европе (ЈНА) и натера је на повлачење;

- Избрисано је како је био могућ „домино-ефекат“ распадања и одвајања република од те предивне земље, које више нема, а која се звала Југославија, и која је претворена у гробницу Србског народа.

Сви ти падови земље и неспособност руководства, издаје, подвале, лажи, обмане и крађе, оставиле су дубок и мучан траг на осетљиву, хуману људску душу, на велико срце, пуковника Богија.

Сваки пут када и боравио на божанственој и магичној планини, одакле води порекло, са Радана, долазио би разочаран! Ни једна власт, ни у једној Југославији, није обележила страдање Срба (1914-1918. и касније 1941-1945.), где су стотине хиљада Срба нестале у ширем региону Радана и околине.

И заиста, ми Срби као народ имамо кратко памћење. И не знамо да ценимо своје жртве, нити да одржавамо сећање на величине које су се родиле у Србском народу (нпр. родно место императора Константина Великог, који је озваничио Хришћанство 313,године, или Рас (сабори у Расу Св. Симеона Мироточивог). Такав немаран став према историји Богија је тешко погађао. Није могао да се помири ни са чињеницом да се брише историја (која је иначе сва фалсификована), да је Скадар, скоро хиљаду година, био престоница једне Србске државе и да су дођоши 1043. године дозволом краља Владимира Српског, сталним проливањем крви створили државу Арбанаса, Арнаута или Шиптара. И данас све највеће Србске богомоље отимају.

Све је то болно одјекивало у Богијевом срцу и души. Таква је била његова духовна атмосфера последњих година његовог живота.

На основу знакова поред пута знао је да се ова безбожничка и отпадничка цивилизација ближи крају, јер у њеној основи, науци, лежи погрешна парадигма. Ово је цивилизација смрти где важи оно Његошево схватање: „Овај свијет је тиран тиранину, а камоли души благородној“. Такође, говорио је да спас цивилизацији долази са истока, а да су Срби и Руси њени чувари и ако нестане њих нестаће и цивилизације.

Богијева благородна душа до крајњих граница се борила против здруженог дејства 19 најмоћнијих земаља на једну малу и беспомоћну земљу звану Србија. Један од тих моћника нам је после 1999. године рекао да они нас нису тукли због Косова, него зато што имамо „другу веру“ и „другачији језик“ (Јозеф Галтунг). Ово су Богију биле омиљене речи које говоре колико је био прљав циљ „Милосрдног Анђела“. Ово је прави разлог мржње, која се и
данас спроводи софистицираним, мирнодопским методама.

Боги се борио против овога и физички и метафизички.

Богијева благородна душа која је сада тамо горе у светлости неба, тешко је подносила патње, муке, страдања и смрти народа „од Триглава до Вардара“, куда се кретао не само у рату него и у прекомандама пре избијања овог несрећног грађанског рата. Иначе техника борби у грађанском рату на нашим Академијама се не изучава, па су многи официри били неспремни. Све је то Боги уносио у своје срце, које је у једном тренутку показало и „замор материјала“ и Боги се упокојио у Господу.

Био је војник, ратник од главе до пете и на крау на „ратничком положају“, високо на спратовима ВМА клинике, издавао је наређења и задатке.

Многи су га из милоште звали „Ђенерале“, „Србски Ђенерале“. И сада је видљиво да наредбом Врховне Небеске Команде, оне која је неумољива, оне која се налази на светлосном небу, „Србски Ђенерале“, добио си прекоманду.

Одлазиш према бескрају.

За собом остављаш велику празнину и бол. Ово је велики губитак за све. У првом реду за ћерку Раду, затим за твоју супругу Миру, као и за све чланове твоје породице. Бол, празнину и губитак осећаће и сви који су те познавали и дружили се са Тобом. Ипак, сви смо поносни што смо живели у времену са Тобом, делили тренутке овог земаљског пропутовања и одгонетали тајне неба и земље.

Србски ђенерале Боги, твој племенити и светли лик, твоје оригинално и особено понашање, твоје аутономне и неофицијелне одлуке, твоји широки погледи на природу наше стварности, нашег друштва као и човека, остаће трајно урезаниу срцима свих честитих, правих и истинских Срба.

Нека Ти је земља лака, нека ти Бог душу прости и вечна Ти слава.

Београд 04.11.2015.