Sveti Sava
Пониче на земљи овој, мириса и боје, цвет дотада невиђен, неузгајан, нерођен. Боје му дуга подари па му очи небо ослика, лице сунце обоји, а осмех дође из звезданог царства. Тело његово стајаше на брду незнања, на окомитим литицама понора духа, а беше тако мирно и светло, крхко и нежно, као да се саливало од тајни које се уклесају само умом у прошлост и будућност. Стоји тако у неком времену, а иза њега крај. Испод бескрај. Прошлости нема, сакривена мраком застора од памћења, уписивања, незнања, празнине у простору и времену. Од тог тренутка настаће светлост, а нит његова што се у сјај звезда преобрази, путоваће мислима кроз простор, кроз дух тела, кроз камен, лед. У срце Неба пашће отргнут комадић земље, прах видљив очима које ће доћи за њим, мислима што њега пратиће, просветљеним путевима Духа из тела Његовог.
И, он је рођен.
Pročitaj više...
