Пониче на земљи овој, мириса и боје, цвет дотада невиђен, неузгајан, нерођен. Боје му дуга подари па му очи небо ослика, лице сунце обоји, а осмех дође из звезданог царства. Тело његово стајаше на брду незнања, на окомитим литицама понора духа, а беше тако мирно и светло, крхко и нежно, као да се саливало од тајни које се уклесају само умом у прошлост и будућност. Стоји тако у неком времену, а иза њега крај. Испод бескрај. Прошлости нема, сакривена мраком застора од памћења, уписивања, незнања, празнине у простору и времену. Од тог тренутка настаће светлост, а нит његова што се у сјај звезда преобрази, путоваће мислима кроз простор, кроз дух тела, кроз камен, лед. У срце Неба пашће отргнут комадић земље, прах видљив очима које ће доћи за њим, мислима што њега пратиће, просветљеним путевима Духа из тела Његовог.

И, он је рођен.



Било је рађања и пре. И после. Али, он је рођен. Имао је крв царску, лице овоземаљско, дух божамнски. И, имао је обично име: Растко. Растао као усамљени лик из бајке, очију мудрих, што погледају провиде, а мислима кнјиге неисписане читаше, у срцу му љубав за род свој, род човека Његовог, надрасте и надвлада овоземаљске, принчевске и владарске благодети, охолост, сјај злата и моћи. Крену, крвљу својом бојећи камените стазе у врлетима исклесане, ватром засипане, духом осветљене, срцем обојене, вером обележене.

И, постаде Сава.

Одвоји тренутак од времена и коракну у Вечност. Иза њега остаде Он. Стаза остаде обасјана сјајем просветљења, поумљена и продуховљена, словима обележена из књига што их измисли у руке стави, у руке Његове и наше. Разви се чудесна башта на земљи, којој мисли Његове киша беху. Процвета неветајуће дрво. Проговорише окамењена уста, прогледаше ледене очи. Пробуди се успавана људска душа и запева песме просветитељске, а пој и музика дирунуше ратоборне. Стаде мач на рату жртве, јер рука постаде људска, радна, за поздрав и загрљај поучена.

И, постаде просветитељ.

На места многа стаде. Многе воде прегази. Испод звезда далеких спава. Можда је негде био тужан? Можда је негде очи своје умивао водом самопотеклом, водом светоизворском? Није ишао стазама знаним, царским, већ првоствореним, самоуцртаним, својим. За њим је ишао ум и уливао се у празнине што су га вековима чекале, у човека коме се са оћију тама не скидаше. Учио га да дише, срце да има, очима да види, словима да памти, књиге да чита. Створи се божија стаза која људима просветитељство поклони. Над именом Његовим процвеета посвећено дрво, замириса тамјаном, па се на прави пут вратише залутали, понеше своју будућност са собом, окитише прошлост песмама и сликама Његовим и о њему, а по голети своје душе и срца засадише вечноцветајуће дрво, чија их круна круниса у просцећене.

И, постаде сцетац.

Ни роса, ни киша, ни снег, ни град црвена слова из имена Његовог не расцрвењеше. Пут остаде. Очи људима отворене остави. Ветар, тајанствено осветљен. Прах Ума Његовог, упути на све стране, и, чу се песма. То, светлошћу обасјани, росом умивени и дугом даровани, а надом испуњени људи певају. Певају Теби.

И, постаде време.

Испред и иза нас нема краја. Тренутак је наш. Читамо слова о Теби. Постадосмо део Твог времена, које ТИ обоји својим постојањем.

И, би на Светој Гори.
И, Хиландар је ту.
Иза тебе је граница Светла и Таме, а испред сјај што оде до звезда и учини да и у ноћи сијају. И, рођен је Растко, и постао је Сава, и просветитељ. И, постао је време и Свети Сава. Светли Свето Име на Светом Месту, памтећи нас.

Певајмо Њему.
о Савиндану 1998.године,
Јелена Ј. Рвовић

(есеј објављен у књизи "Протицање" и награђен поводом прославе 800 година Манастира Хиландара)